31. август 2012.

ХЕРОЈСКА ПРИЧА О БРАЋИ МИЛИЋ


Нови Југовићи: Браћа Милић из Вучитрна 

Драгољубу и Нади Милић близанци Срђан и Бобан су погинули на бојишту 1999. године, а најстаријем Горану срце је препукло од туге за браћом годину дана после.

На краљевачком новом гробљу Барутана, на брегу изнад града, леже један крај другог три брата Милића: Срђан, Бобан и Горан. Близанци Срђан и Бобан, официри Војске Југославије, погинули су у размаку од само две недеље бранећи родну груду на Космету. Најстарији Горан, дипломирани економиста, није дуго носио своју неизмерну тугу. У зору 13. маја 2000. године, срце му је препукло од бола. И сада, на вечном боравишту један крај другог леже понос и дика Наде и Драгољуба Милића, леже сва три њихова сина.

Тамни облаци наилазе

Срећан и складан породични живот ове честите породице убрзо је пољуљан из темеља. Облаци рата надвијени над нашом земљом потпуно су помрачили и Косово. У рано пролеће 1998. године шиптарски терористи су почели да убијају из заседа и отимају српске војнике и полицајце. Почела су да пламте у огњу српска села, водиле су се тешке борбе са одметницима код Бајгоре, Дренице, Србице, Преказа и на Чичевици.

Онда је дошло до агресије НАТО пакта на СРЈ 1999. године. И погибије браће близанаца. Најпре је погинуо Срђан. У току борбе је добио наређење да нађе нови положај за своју батерију хаубица. Са возачем и још три војника кренуо је возилом на задатак. Стотинак метара од места поласка њихово возило је наишло на мину. Сва три војника су погинула на лицу места, Срђан је, тешко рањен, пребачен у болницу у Митровицу, а потом на ВМА. Није вредело. Преминуо је 4. априла 1999. у поподневним часовима. Возач је само лакше повређен.

- Сахранили смо га на нашем гробљу у Приштини - каже отац Драгољуб. - Био је то за све нас претежак ударац Изгубили смо сина и брата кад је био у најлепшим годинама и наша туга је била дубока и преголема. Његова смрт нас је напросто покосила. Уз сву тугу доживели смо и то да је већ сутрадан по његовој сахрани НАТО авијација засула тонама бомби то православно гробље. Гроб нашег Срђана није био оштећен.

А две недеље касније...

Кућа Милића је постала кућа туге. Нема више њиховог веселог и доброг сина Срђана. Нема брата Горановог и Бобановог. Не зна се коме је било теже, браћи или родитељима.

Само десетак дана касније догодила се нова трагедија. На ратном задатку је погинуо и други син близанац. Отад Драгољуб прича:
- Бобан је добио задатак да током ноћи проведе кроз Косово јединицу од око триста војника. И кренули су из Мердара. Око три сата по поноћи зачула се хука непријатељских авиона. Убрзо, код места Волук, између Клине и Ђаковице, колону су напали НАТО бомбардери. Бобан се налазио у борбеном оклопном возилу, са једним потпуковником и шесторицом војника. Две ракете на топлотно навођење уриле су посред возила. Све је претворено у огањ и пепео. Тако је погинуо и наш син официр Бобан Милић.

Сахрањен је на приштинском гробљу крај свеже хумке брата Срђана, на којој су стајали још несвели букети цвећа. Било је потресно и тужно на сахрани. Као и првом и овом другом свом унуку деда по оцу 82-годишњи Божидар Милић одржао је посмртно слово. Онако, по народски. Поклонио се сенима својих унука јунака готово не пуштајући сузу.

Срце није издржало

Заједно са колоном изгнаника на пут ка Србији кренуо је и Драгољуб са супругом Надом и последњим сином Гораном. Стигли су у Краљево где су пре неколико година саградили кућу.
- Морали смо да напустимо родни крај. Најтеже ми је било, па и свима нама, да оставимо своју мртву децу да Шиптари газе по њима. Одлучили смо се да их пренесемо и сахранимо на краљевачком новом гробљу. Тако је и било и од 13. октобра прошле године леже наши јунаци на Барутани.

Своју голему тугу скривао је и носио у дубини душе најстарији брат Горан. Запослен у краљевачкој царинарници, свакога дана, по завршетку посла, одлазио је на гробље и седео крај Срђановог и Бобановог споменика. Скривао је тај бол целу годину. И није, ипак, издржао. У јутарњим часовима 13. маја 2000. године мајка га је нашла мртвог у кревету. Срце му је препукло од туге.

Нада и Драгољуб су остали тако сами. Сад је тужно и тихо у кући на ивици града. На источном зиду стоје три посмртна плаката. Врата на собама синова отворена. Као сенка, нема у болу, несрећна мајка их стално обилази. Загледа фотографије, трофеје, ствари и одликовања својих синова. И све у уверењу да све то није тако, да нису нестали њени соколови, да је то само привид и само ружан сан који ће проћи.

Али, истина стоји горе на Барутани. Стоје три хумке браће Милића - Срђана, Бобана и Горана.

Аутор: Воја Благојевић
Илустрована Политика

FACEBOOK = JEWBOOK


Facebook је брзо постао највећа интернет друштвена мрежа са више од 350 милиона регистрованих корисника широм свијета. Facebook су 2004. основали јеврејски студенти са Харварда Mark Zuckerberg, Eduardo Saverin, Dustin Moskovitz и њихов цимер Chris Hughes. Упркос својим инвестицијама у ту фирму, Saverin је био маргинализован и на крају је напустио Facebook. Са додатним капиталом Peter Thiel-a, оснивача Pay Pala, Zuckerberg је претворио Facebook у фирму са годишњим приходом од 300 милиона долара. Упркос свом успеху, Zuckerberg је имао потешкоћа у задржавању својих главних директора. Суоснивач Moskovitz је 2008. отишао са бившим менаџером Facebook инжењеринга, Јеврејом Justin Rosenstein-oм (бившим главним инжењером Googla) због оснивања властите фирме. Директор пословног развоја, Netanel Jacobsson и програмер Charlie Cheever су такођер напустили фирму. Zuckerberg-a су критиковали због превеликих захтева од својих запослених. Према речима бившег запосленика: “Ако забрљаш, један дан јеси, други дан ниси.”

Главни директор Facebook-a Mark Zuckerberg 

Dustin Moskovitz и Justin Rosenstein

Peter Thiel

CEO Facebooka Zuckerberg је осигурао Јевреје на већини главних извршних позиција. Осим Zuckerberg-a у одбору Facebook-а је и јеврејски мултимилионер Jim Breyer.

Jim Breyer, јеврејски мултимилионер 

Breyer је виши члан Accel Partners, фирме предузетничког капитала у чијем је власништву преко 200 фирми које послују у разним подручјима од здравства и биотехнологије до интернета и мултимедијских сервиса. Accel, која је 2005. уложила 12,7 милиона долара у Facebook, усмерена је на осигуравање капитала новооснованим фирмама у Израелу и Европи. Breyer се такође налази на челу фирми као што су Marvel Entertainment i Wal-Mart.


Elliot Schrageпотпреседник за комуникације, јавну политику и платформу маркетинга Facebook-a

Члан одбора, Don Graham, 2008. се прикључио Facebook-у. Као што је наведено, Graham је CEO и председник одбора The Washington Post Company. Он је унук јеврејског финансијера Eugene Isaac Meyera, који је купио Washington Post на аукцији 1933. и постао шеф Федералних резерви и први председник Светске банке.


Donald Graham

Marc Andreessen је можда једини не-јеврејски члан одбора Facebook-а иако се то не може потврдити. Andreessen је један од оснивача Nerscapea и тако је преко ноћи постао мултимилионер. Осим што је радио у Facebook-у, Andreessen је 2009. са својим блиским пријатељем Ben Horowitz-oм, јеврејским финансијером, основао фирму предузетничког капитала. Horowitzom је главни инвеститор у Israel Seed Partners, фирме усмерене на финансирање јеврејске информатичке технологије и биолошких наука.

Ben Horowitz

Facebook-ов шеф односа с јавношћу је јеврејски директор Elliot Schrage. Schrage, адвотак, бивши је Google-ов потпредседник комуникација и јавних односа. Он је бивши виши члан светских односа у Gap, Inc. где је бранио фирму од критичара који су је оптужили због иностраних творница које искориштавају децу као раднике.

Sheryl Sandberg, друга по реду најмоћнија директорица 

Он је такођер одговоран за осигуравање финансија за Michael Eisnera, тадашњег CEO Disneya, у стварању Euro Disney док је радио за Sullivan and Cromwell. Он је такођер виши члан већа спољашних послова. Sheryl Sandberg је CEO Facebook-a и друга по реду најмоћнија директорица након Zuckerberg-а. Sandberg, такође Јеврејка, је бивша потпредседница Google светских интернет трговина и активности. Она је бивша помоћница јеврејском министру финансија Lawrence Summers-у у Клинтоновој администрацијиУдата је за David Goldberg-а, бившег шефа Yahoo! Мusic, који је такође Јевреј.



David Goldberg, бивши шеф Yahoo! Мusic 

CEO Robert Iger је 2009. именовао Sandberg директорицом Дизнијевог одбора што је можда био знак Facebook-овом покушају јачања односа са другим великим медијским фирмама које такође поседују Јевреји.

Facebook је недавно започео сарадњу са лабораторијем Standford Persuasive Technology на пројекту названом peace.facebook.com, дизајнираним за постицање интернет комуникације међу расним и етничким групама. Директор Stanford Persuasive Technology лабораторија је доктор B. J. Fogg, који је специјализирао употребу компијутерске технологије због манипулисања људским понашањем и уверењима. Он је опсежно писао о употреби Facebook-a у обликовању јавног мјења и утицају на јавни поглед на свет.

Сва имена и други подаци у овом извештају, осим где је другачије наведено су тачни, и датирају од октобра 2010.


National Vanguard Books, Inc.


Превод: БОРБА14


30. август 2012.

ИЛУЗИЈА ДЕМОКРАТИЈЕ



Гласање, које би у идеалном смислу требало да буде колективни суд о умећу владања, представља једну од погрешних основа демократије. Данас нико не би покушао да брани чудачку идеју да је већина интелектуално способна и с довољно знања о томе каква администрација и влада треба да буду приликом доношења службене одлуке. Задржавајући исти критеријум, таква егалитаристичка претпоставка била би исто што и став да је свако способан да даје мишљење о медицинским питањима. Стварна ситуација ће врло лако показати да је то апсурдно. Претпоставимо да је особа тешко повређена. Десетине посматрача гледају тај догађај. Шта ће бити практични критеријум који ће одредити ко може помоћи повређеном? Па, наравно, они који су квалификовани за то, а то су лекари или медицинске сестре. Гласање би било потпуно безначајно јер већина никада није квалификована за медицинске интервенције, као што није квалификована ни за управљање.

Ако је овакав начин размишљања логичан у случају повређене особе, евидентно је да ако узмемо судбину милиона појединаца, можемо закључити да је оно што виђамо приликом избора владе неодговорност која је потпуно несхватљива. Имамо различите примере бесмислености „демократског“ темеља који потврђује супериорност већине или другим речима, да је неко мишљење већег броја појединаца супериорно у односу на друго које брани, на пример, квалификована мањина. Како прихватити да је двеста боца јефтиног вина, само због свог броја, супериорно у односу на само једну чашу високог квалитета? Или како да прихватимо да је хиљадучетристопедесет особа, најразличитијих занимања, међу којима је најмање физичара, квалификованије од једног специјалисте у решавању питања квантне физике? У основи демократске илузије је негирање природне хијерархије, чији је најјаснији израз у хиндуистичкој доктрини касти, хијерархији која се поставља наниже од врха до дна, тј. од највишег квалитета, спиритуалног, до најнижег, другим речима-материјалног. Ментори модерне демократије су је засновали на грубом и најраспрострањенијем материјалу. Негирање квалитативне супериорности и хијерархије почиње крајем Средњег века, прецизније 1313.године, уништењем Реда темплара од стране Филипа Лепог, тадашњег француског краља. Овај монарх је наредио да се опколи папина палата те је папа умро понижен неколико дана после ове увреде. Филип Лепи је онда одлучио да нареди именовање послушног папе, који би допустио његову похлепу и политичке пројекте, а што би било неизводљиво под ауторитетом стварног папе. Негирање свештеничке супериорности (које је типично понашање побуњених кшатрија) подразумева негирање Јединственог, односно Бога. Али, поштујући логику, да ли је могуће да се брани такво негирање?

РЕНЕ ГЕНОН

Први број билтена "ПРОГЛАС"

   Линк за скидање билтена   http://www.sendspace.com/file/g33dlu

Изашао је први број нашег бесплатног национал социјалистичког билтена "ПРОГЛАС", у ком су  изнете основне смернице, пут и циљеви Борбе. Такође, билтен ће бити доступан и у електронском облику те апелујемо националне револуционаре који подржавају нашу борбу, да штампају и умножавају исти у складу са сопственим финансијским могућностима.

29. август 2012.

ХИМНА - МИЛОШ ЦРЊАНСКИ



Химна

Немамо ничег. Ни Бога ни господара.
Наш Бог је крв.

Завејаше горе мећаве снега,
Несташе шуме, брда и стене.
Ни мајке, ни дома не имадосмо,
селисмо нашу крв.

Немамо ничег.
Ни Бога ни господара.
Наш Бог је крв.

Расцветаше се гробља и планине,
расуше ветри зоре по урвинама;
ни мајке, ни дома, за нас нема,
ни станка, ни деце.
Оста нам једино крв.

Ој.
Она је наш страшан понос.

РАЗМИШЉАЊЕ О ПАТРИОТИЗМУ


Појам патриотизма није ни издалека тако једноставан, схватљив и као што се у први мах човеку чини. Управо, нема тежег ни замршенијег проблема у животу једног народа.
Шта је управо патриотизам? Уобичајени је одговор већине једноставан и кратак: "Љубав према Отаџбини". А зар нема љубави пасивне и неплодне?
Друга је дефиниција нешто јаснија, али опет непотпуна: "Рад на унапређењу, јачању и економском, просветном и социјалном развијању државе". А зар нема патриота који раде на јачању и развитку Отаџбине, а коначно је они сами, свесно или несвесно, униште и сруше?
Патриотизам, према томе, није само питање срца. А није исто тако ни питање човекове активности. Патриотизам је у првом реду питање ума, мудрости. Па још и више: за мене је патриотизам етички проблем. А то значи да уз велику љубав треба и поштења, па да човек буде патриота. Познато нам је да су нестајала столетна и силна царства само зато што проблем патриотизма није био сведен на праву меру. Читави народи западоше у страховите беде, бацише се у хаос, грађанске ратове и крв, у сиромаштво, невољу и глад само зато што су крмило државе преузели у своје руке они други - најмање позвани - лажни патриоти. То нису били носиоци љубави и части, већ својих властитих, личних интереса, мржње и покварености.
Ево, и у нас! У доба опште пометње појам патриотизма је страховито изобличен, управо унакажен. Данас појам патриотизма личи на стоглаву хидру, којој је мржња једна глава, разврат друга, клевета трећа, крађа четврта, лицемерје пета, издаја шеста и тако у оквир данашњег патриотизма улазе најгори пороци иначе много сложеног друштва. И према томе, ко не уме мрзети, ко није развратник, ко нема способности за клевету, крађу, лоповлук и лицемерје, тај по данашњем извитопереном схватању појма патриотизма, није уопште патриота.
Није ли овакво стање и схватање опасно по народ и државу? Јесте и више но опасно. Потраје ли овај и овакав лажни патриотизам још само кратко време, доћи ће час када ће се сваки честити Србин зацрвенети ако му неко каже да је патриота.
Слободно се питамо даље: Да ли је икад, гледајући кроз историју, нека држава одолела моралној изнемоглости својих држављана? Нису ли Вавилон и Атина, Рим и Француска Луја XIV и XV пропали баш услед моралног пада друштва? Није ли неморал најопаснији црв, који нагриза основе столетним изграђивањима и руши силна и богата царства, која су се на око чинила вечна? Нисмо ли и ми остали без морала? А да ли народ без морала може да ствара идеале, да за њих живи и да се за њих бори? Не! Ето, ту и у томе је почетак нашега свршетка. Ту престаје слобода сваког па и највећег, силног и богатог народа и почиње пропаст.
А ко је тај градитељ неморала, нерада и нереда? Ко је тај зао дух народа и светова који разграђује, обара и завађа да сам светом завлада? Знамо га, осећамо, видимо и чујемо. То је црвени ђаво, слуга међународног јеврејства и масонства! То је вештина јеврејина Карла Маркса о освојењу света, у коме би једини и искључиви господар био јеврејин. То је комунизам!
И данас нас угрожава тај унутарњи непријатељ више од свега. Јер се вешто увукао у народ и проткао својим отровним жилама наше до јуче здраво ткиво народног организма. Од тога зла нас не може спасти ни многобројна војска, ни оштри бајонети већ само нови људи, који собом доносе и ново време. А то су добровољци, јунаци, омладина наша.
Омладина наша је једина узданица наша. Њој треба посветити све наше силе, сва наша настојања. Омладини нашој треба поклонити сву љубав, пажњу и душу нашу. Та наша омладина, као носилац нових идеја, за бољу, лепшу и срећнију будућност нашу, треба да се напаја новим духом родољубља. Правим и чистим родољубљем, јер је само такав патриотизам исто што и поштење. А тек тада ће сваки, али само поштен грађанин бити прави и најбољи патриота. Треба увек имати на уму, да нема ни народне величине, ни државног угледа, а исто тако ни сигурности отаџбине, као ни друштвеног развитка, где владају пороци. Где се мрзи, вара, краде, где се најгори уздижу на највиша места, а најгрлатији, букачи и политиканти ступају на чело народа.

Бранко М. Гашпаревић
1942.

Демографски суноврат Србије

Пад наталитета у Србији није проблем узрокован искушењима савременог доба, као што се то често, погрешно представља јавности.
Све мањи број новорођених Срба бележи се од краја 19. века, а после Другог светског рата настаје дословно драматичан пад наталитета у Србији. Трагичне историјске околности, ратови и погибије стотине хиљада мушкараца у најпродуктивнијем животном добу, међу научницима се данас истичу као кључни разлог смањења природног прираштаја.
Са друге стране, није тачна ни катастрофична тврдња да Србија има најнижи наталитет и најстарије становништво у Европи. Стање јесте драматично, и мада није за утеху, треба знати да гори природни прираштај од нас у суседству имају Бугарска и Мађарска. У Србији природни прираштај је -3,5, у Мађарској -3,8, а у Бугарској чак -4,8. Али је зато природни прираштај у суседној Албанији највиши у Европи - невероватних 11,1!


У борби за демографски опоравак Србије не траба плашити јавност, нити пред њу излазити са нетачним подацима и гласинама. Јер, нажалост, и званични, државни статистички подаци су већ довољно упОзоравајући. Републички завод за статистику је државна институција одговорна за спровођење већине статистичких истраживања у Србији. Попис становништва, који је најмасовнија статистичка акција и који се, због комплексности и високих трошкова, спроводи једном у десет година, обезбеђује податке о броју становника, укупно и по различитим обележјима. Редовним годишњим статистичким истраживањима, којима се прикупљају подаци о броју рођених и умрлих, добијамо информације о наталитету, морталитету и природном прираштају. Директор овог завода др Драган Вукмировић, професор Факултета организационих наука Универзитета у Београду, за „Православље“ говори о најновијим демографским подацима у Србији.

- Сва поменута истраживања која спроводи Републички завод за статистику обезбећују податке и на нижим територијалним нивоима, као што су општине и насеља. На другој страни, Министарство рада, запошљавања и социјалне политике и Министарство здравља су извршни органи који су задужени за спровођење политике, па и популационе политике и мера које се тичу социјалних услова и здравственог стања деце и становништва Републике Србије. Такође, постоје и научне институције, као што су Институт друштвених наука и, у оквиру института, Центар за демографска истраживања, које се баве анализама социјалне и демографске ситуације у Републици.
- Када је ваша установа радила последњи попис у Србији?

- Последњи попис у Републици Србији спроведен је 2002. године, и то на територији републике без Косова и Метохије. У току су припреме за следећи попис који би требало да буде спроведен 2011. године. Представници Србије су већ неколико пута учествовали на међународним састанцима који су били посвећени препорукама за следећу рунду пописа око 2010. године. Крајем 2005. и почетком 2006. године, РЗС је у сарадњи са УНИЦЕФ-ом спровео МИЦС истраживање посвећено социјалном и здравственом стању деце до 5 година и жена у репродуктивној доби (15 до 49 година старости). Ускоро би требало да буду представљени резултати овог истраживања.


- Колико Србија има становника? Јавност, нажалост, често добија непрецизне податке: од тога да нас има десет милиона, па до процена да нас је, заправо, мање од седам.


- У Србији је пописано 7 498 001 становник. Податак се односи на становништво централне Србије и покрајине Војводине, и то према стању на дан 31. марта 2002. године. На територији покрајине Косово и Метохија попис ће бити извршен када се за то буду стекли неопходни услови.
- Какви су подаци о рађању деце у Србији последњих година?

- Из приложених табеле и графикона, види се да је евидентан пад броја живорођења током претходних петнаестак година, а да је у порасту број умрлих лица. То за последицу има смањење вредности природног прираштаја и, чак, прелаз прираштаја у негативне вредности.

Зато има и предлога да се не користи термин прираштај, јер овај термин има позитивну конотацију за вредности које су негативне, већ се предлаже израз природни салдо који има неутрално значење.

Поредећи податке за 2005. са подацима из 1990. године, број живорођених је опао за нешто више од 20%, док је број умрлих порастао скоро за четвртину (24,9%). У последњој години за коју имамо податке, а то је 2005. година, становништво Републике Србије је остало без општине величине Петровца или Ћуприје!

- Који део Србије има највећи природни прираштај, не рачунајући (тренутно) у истраживањима Косово и Метохију?

- Општина са највећим природним прираштајем је Нови Пазар у којем је број живорођених већи за 1092 од броја умрлих. Затим следе Прешево и Тутин са по 478, односно 443.

Округ са највећим природним прираштајем је Рашки округ, где он износи 818.

Посматрајући стопе природног прираштаја (стопа је вредност природног прираштаја у односу на 1000 становника), стопа је највећа у Тутину (14,2), а затим следе Прешево (12.6) и Нови Пазар (12).

- Када нашу статистику упоредите са другим земљама и важећим научним стандардима, да ли је у Србији заиста реч о демографској катастрофи?

- Подаци о броју рођених у Републици Србији јесу упозоравајући, јер је већ више од једне деценије у току депопулација. Емиграција је такође оставила свој траг. Оно што брине је и све мањи број жена које су у репродуктивном периоду, као и све већа старост мајки при рађању.

н Какав је наталитет у Србији у поређењу са другим европским земљама и непосредним окружењем?

- У односу на друге европске земље, Србија заузима високо место међу земљама са негативним вредностима природног прираштаја. Наиме, једино Бугарска и Мађарска имају неповољнији природни прираштај од нас.

- Да ли ови подаци најављују да ће ускоро у Србији бити много мање становника? И да ли постоји реална опасност да Срби постану мањина у соственој земљи?

- Према свакој од пет направљених и анализираних варијанти пројекција, број становника Србије 2032. године био би мањи него 2002. године. До најмањег смањења становништва дошло би у случају остварења високе варијанте (смањење би тада били за 444 хиљаде лица).

Процес депопулације био би континуиран током читавог пројекционог периода, а депопулација би била најинтензивнија под претпоставком остварења константне варијанте. Наиме, уколико би током читавог пројекционог периода фертилитет и морталитет по старости остали на нивоу из 2002, а миграције се кретале у „очекиваним“ оквирима, број становника Србије у 2032. години био би за око милион мањи него 2002.
Општи закључак јесте да ће у наредне три деценије Србија (без података за Косово и Метохију) бити типично подручје негативног природног прираштаја.

Пројекције становништва раде се само по старости и полу, односно до сада нису рађене ни процене ни пројекције становништва по националности. Теоретски, процене би могле да се раде, али је њихова израда под великом сумњом у постављање хипотеза, нарочито о евентуалним миграцијама.
Боље од Русије, горе од Јапана
Руски председник Владимир Путин изјавио је да се за претходних 13 година у Русији значајно повећао број умрлих у односу на број новорођених и позвао на повећање дечијих додатака и помоћи за децу. Путин је нагласио да је од 1993. до 2006. године у Русији умрло чак 11,2 милиона људи више него што се родило, а да чак 14 одсто популације има преко 60 година, што је двоструко више од међународних стандарда према којима се једна нација сматра старом. У истом периоду, укупан пад броја становника Русије је врло високих 4 одсто, и сада је 142,7 милиона. Главним узроцима пада наталитета у Русији сматрају се сиромаштво, лоша социјална и здравствена заштита, алкохолизам, криминал и миграције. Иначе, Русија има врло кратак просечан људски век - само 66 година, што је 16 година краће него у Јапану, а 14 година краће од становника земаља Европске Уније.

Јапан је, са друге стране, прошле године први пут забележио пораст броја новорођенчади, јер је рођено чак 32 000 беба више него у 2005. години. То даје наду да ће се после рекордно ниске стопе рађања (у просеку, жена у Јапану у 2005. години рађала је само 1,26 деце) превазићи лош демографски тренд. Влада Јапана оцењује да је пораст броја рођене деце узрокован већим бројем нових радних места за мушкарце, због чега је склопљено и више бракова.


Аутор: Сања Лубардић

ИЗВОР

27. август 2012.

КОМАНДАНТ КОСТА МУШИЦКИ О РАВНОГОРЦИМА


Изјава неког повратника из заробљништва у Словенији 1945. године (уз напомену да се ово "четници" односи на Дражине равногорце, а не на праве четнике попут војводе Ђујића који је био заједно са СДК у Словенији):

Дочек у Постојни - Банкет са Немцима

На станици Постојна 6. фебруара 1945 сачекао нас је већи број добровољачких официра са једном почаном четом кој
а је била постројена са заставом. Поред почасне чете на једној страни била је група Немаца са "пикавицима" на другој страни група добровољаца такође са пикавицима.

На станици нас је посдравио командант доброљачког корпуса Ђенерал Коста Мушицки, који нам се обратио са "другом". Он нам је између осталог рекао:

"У Србији су постојала два национална отпора, један који је био на правом путу, који је чувао народ и спасавао све што се спасти могло. та група, то смо ми Српски добровољчки корпус. Друга група фатална по Српски народ у овоме рату, била је такозвани "четници", или како им је народ из мржње дао име "гибаничари". Они су нам свугде кочили рад и много штете нанели нама и народу. Можда су нам то ваши од куће писали. Народ је четницима дао име "гибаничари" зато што им је то једино занимање било да где дођу одмах ударе намет на народ да им се храна спреми, а ту је морало бити обавезно и гибаница. Док ми, добровољци, никада нисмо били на терету народу. Тако је било и сами сад реците ко је био у праву. Ја вам говорим истину и немојте да подлегнете другој пропаганди."

Са станице су нас одвели у један хотел где нам је приређен ручак. На једном челу стола поставили се немачког подофицира који је био командир страже која нас је спроводила из Немачке. А на другом челу цео је генерал Мушицки. Том приликом ређали су се разни говори где се величао рад добровољаца, четници су представљани као издајници и злотвори народа.

Када смо после ручка кренули за Словенску Бистрицу видео сам како добровољачки официри поздрављају немачке официре а ови им отпоздрављају дизањем руке. На моје питање упућено капетану Марковићу "Зар подрављате непријатеља?", он ми је одговорио:
"Ово нису наши непријатељи. Енглези су наши непријатељи и сви они који су са њима".


На конференцији 7. фебруар 1945. Коста Мушицики, нам је између осталог рекао и ово: "Желим да упознам другове који су нам из заробљеништва дошли ко су четници, јер видим да неки од њих симпатишу четнике. Другови, четници нигде нису водили борбу против Немаца и комуниста, никада се и нигде нису појавили сем кад им је додијала глад силазили су из шуме и плачкали народ, народу су односили све што су могли однети. Ми смо народ помагали, орали смо, копали, сејали, косили, жели и у свему народ штитити.

Нарочито смо га морали штитити од тих паразита такозваних "четника". Ови "јунаци" из шуме нарочито су били похлепни на добра јела и пића, и народ им је због тога испевао и низ песама, од којих ћу вам ја једну рећи: Од Тополе па до Равне Горе нема певца да објави, појеле га Драже патроле и јајаре Калабић Николе!

Том приликом рекао нам је да у Дражином штабу, као и у његовим јединицама, било пуно комуниста. Најпогрдније се је изражавао о покрету Драже Михаиловића.
Један од нас који смо дошли из заробљеништва (колико се сећам то је био Срета Јовановић) упитао га је којих је било више, четника или добровољаца. Одговорио му је "четника". Овај је питао даље "Како то да добровољце народ волео и помагао а ишао у четника". На ово Мушицки није одговорио, само га је место одговара погледао строго.

ДРАГИ ЈОВАНОВИЋ И МИХАИЛО ОЛЋАН О ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ


На сахрани Добровољаца погинулих у Богдању, министар Недићеве владе Драги Јовановић, према листу "Ново време", 31. јула у Београду рекао је поред осталог и ово:
 
Погнуте главе, опело да завршимо, Свевишњем да се помолимо за покој душе Душана, Спасоја, Милорада и још 16 Срба Божијих праведника, који падоше из заседе, мучки убијени у моменту када 
у својој рођеној земљи путем апостола истину носише, са Светосавском вером да само слога Србина спасава. Чаша горчине је препуна, даље се не може. Ми, који смо на себе узели најтеже бреме очувања рода српског, не можемо даље да подносимо овај лелек и плач. Ми не можемо да дозволимо да се гасе огњишта и трну славске свеће због тога да би разноразне пропаганде постизале своје ратне циљеве преко хумки најбољих српских синова. Оне који себе називају горским дивовима, краљевим војницима или дражиновцима, питамо овде пред отвореним ракама - зар је то циљ коме ви у име будуће слободне Србије тежите!

Нешто касније, 7. августа, Недићев изванредни комесар Михаило Олћан, у прогласу народу округа крушевачког пише:
 
Дража Михаиловић и његове присталице, пошто су својим лудачким подухватима ове две Србину горке године загорчавали живот, спремају се сада на највећу лудост и највећи злочин према своме рођеном народу: да читав народ за љубав туђих интереса у црно завију. Михаиловић је обичан инструмент енглеске политике, познате по немилосрдном гажењу интереса малих народа. Он је обичан плаћеник. Спремио је план за акцију највеће саботаже и терора. Почетак тог плана је крај српског народа. Због тога проглашавам на територији округа опсадно стање. Сви одметници имају се предати до 15. августа 1943. године.

Збораши су 1943. дали најбољи опис Драже:

"Дража Михајловић је најобичнији издајник и плаћеник, који да би угодио својим господарима из Лондона, хоће да баци наш народ у ново истребљење."

23. август 2012.

СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК КНЕЗ ЛАЗАР - ВИДОВДАН


Видовдан је непокретни вјерски празник који се празнује 28. јуна и један од највећих српских празника. Спада у непокретне празнике, а по старом календару је 15. јуна. Код Срба је познат под називом Видовдан. Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који су везани за тај датум. Од свих је најзначајнији Косовски бој, погибија кнеза Лазара (1371-1389) и тзв. пропаст Српског Царства, па се тог дана, поред светог Амоса, од почетка XX вијека слави и црквени празник Светог великомученика кнеза Лазара и светих српских мученика.

Лазар Хребељановић је највероватније рођен 1329.године у Прилепцу код Новог Брда. Тај град је добио његов отац Прибац Хребељановић од краља Душана Немањића као награду за службу на његовом двору. Историја за сада не зна како се звала мајка Лазара Хребељановића. Не зна се такође ни колико је тачно браће и сестара имао.
Отац Лазара је био логотет на двору краља Душана у Приштини. У доба када се краљ Душан крунисао за цара, Лазар Хребељановић је имао око 17. година. Породично богатство Хребељановића је било веома мало и обухватало је само утврђени град Прилепац (где се Лазар родио) и град Призренац. Као младић Лазар је служио на двору цара Душана. О томе говори и „Повесно слово о кнезу Лазару“, као и патријарх Данило. Као дворски чиновник Лазар је од цара Душана добио титулу ставиоца и са овом титулом је имао велико учешће у политичком животу царевине. На двору је срео деспота Јована Оливера, ратничког кесара Прељубу, деспота Дејана и кесара Војихну.
Лазар Хребељановић се 1353. године оженио ћерком великог кнеза Вратка Милицом. Њен отац је био из рода Немањића по линији великог жупана Вукана. После напрасне смрти цара Душана Немањића 20. децембра 1355. Лазар Хребељановић као дворанин је присуствовао сахрани у маузолеју Светог Арханђела код Призрена. Ту је Лазар могао да види како су у југозападном углу храма сахрањују посмртни остаци цара Душана и како се гробница затвара са поклопцем од беличастог мермера на којем је извајан високи рељеф цара Душана.
Победом на Марици Турцима је био отворен пут за даља поробљавања српских покрајина. Мањи одреди турске војске сејали су пустош по селима и трговима. „Страх… невоља и несрећа љуто су обли све градове и западне пределе…“Лазар се почиње у свим интитулацијама називати „Господин все Србљем“, „Кнез Србљем“, што у ствари значи „Кнез или владар српских земаља“. Поред тога, Лазар употребљава и краљевско владарско име Стефан Лазар. Чак се на аверсу очуваног печата на „Лазаревој даровној повељи“ Хиландару из 1379. налази лик Стефана Првомученика, заштитника лозе Немањића. У повељама се потписује црвеним мастилом. Од битног значаја, у складу са средњовековном државноправном теоријом је то што је Лазар поседовао црквени легитимитет.
Угрожен од Турака, изложен сталној опасности да га нападне Никола Алтомановић, страхујући и од напада Угара кнез Лазар је морао и енергично и мудро да дела на јачању одбрамбене моћи своје државе. Пошто је имао велики број женске родбине, претежно женидбеним везама успео је да окупи око себе своје моћне суседе. Сестру Драгињу удао је за челника Мусу, господара рударског краја око Копаоника, града и жупе Брвеник, а кћер Мару, 1371. године, за Вука Бранковића. Две млађе своје кћери предао је кнез Лазар сватовима у Крушевцу. Јелена се удала за Ђурђа Страцимировића Балшића, „господара всом Зети и поморју“, а Теодору за Николу Горјанског Млађег, угледног феудалца у Јужној Угарској (Мачва).
Удадбама, успостављањем савезничких односа и оружаном борбом са непокорним великашима успео је кнез Лазар да ојача и територијално прошири своју државу. Са околним великашима основао је неку врсту породичног савеза, коме је он био на челу. Најмоћнији чланови савеза после кнеза Лазара били су његови зетови Вук Бранковић и Ђурђе Страцимировић Балшић. Са смрћу цара Уроша нестало је царског достојанства. Пошто је по протоколу византијског двора, који је примењиван и на српском двору, само цар могао додељивати висока звања, те је Лазар остао у звању кнеза а Вук Бранковић има законско право само на наслов „господин“. „Благоверни и христољубиви и Богом просвећени кнез Лазар и љубазни му син господин Вук“, забележио је непознати летописац 1387. године, „када су владали свим српским земљама и поморским и тако у слози и љубави побеђивали непријатеље своје“.
Удруженим снагама кнеза Лазара и босанског бана Твртка, 1373. године побеђен је, заробљен у Ужицу и ослепљен Никола Алтомановић. Победници су поделили његову област. Бану Твртку је припао и манастир Милешево у коме је сахрањен Свети Сава. Потомак Немањића по женској линији, бан Твртко је одлучио да се 1377. године крунише за краља Босне и Србије. Обред крунисања извршен је на гробу Светог Саве. Непомућено пријатељство кнеза Лазара са краљем Твртком јасан је доказ да је Твртков поступак сматран сагласним са средњевековним поимањем легитимности наслеђа престола. То, међутим, никако не значи да је кнез Лазар престао да се сматра главним владаоцем на територији српског царства, тим пре што је и он преко своје жене Милице био у сродству са изумрлом династијом Немањића.
Веран традицији владара на српском престолу, кнез Лазар је прегао да подигне ауторитет цркве и учини је моћном потпором у борби за учвршћење своје власти и одбрану од Турака. У том циљу сматрао је неопходним да измири Пећку и Цариградску патријаршију, које су биле у непријатељству од доба проглашења Пећке патријаршије 1346. године када се краљ Душан крунисао за цара. После дугих преговора у којима се истакао монах Исаија, до измирења је дошло 1375. године. Обред свечаног признања Пећке патријаршије обављен је у патријаршијској цркви у Пећи. Била је то велика свечаност, којој су, поред многобројних велможа и црквених великодостојника, присуствовале монахиње Јелисавета (монашко име царице Јелене), и Јефимија, удовица деспота Јована Угљеше. Монахиња Јелисавета умрла је почетком новембра 1376. године. Вероватно по договору са кнегињом Милицом, Јефимија је одмах после њене смрти дошла у Крушевац и настанила се у двору кнеза Лазара.
Када му се у Крушевцу родила и пета кћер Оливера, кнез Лазар је вероватно изгубио сваку наду да ће добити наследника престола. Зато није тешко замислити радост супружника када им се 1377. године родио син, који је на крштењу, по традицији лозе Немањића, добио име Стефан. После Стефана кнегиња је родила још два сина Вука и Добривоја. Добривоје је умро као дете а Вук је растао уз Стефана који није био много старији.
Привредни и културни напредак државе кнеза Лазара ометан је сталним покушајима Турака да је подчине. Зато је кнез био принуђен да усредсреди своју пажњу на војне припреме. На територији своје државе први пут се сукобио са јачим одредом турске војске 1380/1381. године када су његове војсковође Цреп и Витомир победили Турке на Дубравици код Параћина.
Мада поражени у Босни код Билеће 1388. године, Турци су одлучили да и по трећи пут нападну кнеза Лазара. Обавештен о њиховим припремама, кнез Лазар је 1389. године преко свог зета Николе Горјанског, мачванског бана, уговором са Угрима осигурао залеђе и прегао да прикупи што већу војску за предстојећу битку. Обратио се за помоћ и краљу Твртку, који је и по својој титули био дужан да учествује у борбама за одбрану независности Србије.
Обавештен да ће Турци покушати продор преко Косова, кнез Лазар је на челу своје војске средином јуна дошао на Косово.
„Пођимо, браћо и чеда“, – обратио се кнез Лазар уочи битке војницима, како је записао непознати летописац у Повесном Слову о кнезу Лазару, „пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедимо за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу „.
Што се тиче сукоба са Османлијама, летописи говоре да је Лазар имао успеха у борбама с њима. Године 1386. Орханов син, Мурат I је предводио војску на Србију. Српска војска, с кнезом Лазаром на челу, налазила се на Топлици (на Плочнику) и тада је спречен дубљи продор непријатеља у унутрашњост земље. Из сажетих вести летописца стиче се утисак да су два владара избегла сукоб.
После смрти Угарског краља Лудовика I (1382), кнез Лазар је одбио положај турског вазала и заједно са краљем Твртком умешао се у династичке сукобе у Угарској. Међутим, српска држава није морала да брани само северну границу већ и јужну – на Косову. Турска хорда је прешла преко земљаља браће Драгаша и на помолу је висио неизбежан сукоб са Србијом. Битка се одиграла на Видовдан 28. јуна 1389. године на пољу Косову.
У окршају првог сукоба Срби су победили Турке. „Међу војницима“ , пише Константин Филозоф у Житију деспота Стефана Лазаревића, „који су се борили пред војском беше неко веома благородни (Милош – забележио је неко на маргини Константиновог дела) кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише га као неверна. А овај да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А кад је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога властодршца. А ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављање. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи. Шта је било после тога? Постиже Лазар блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега и не виде његову смрт. Ова битка била је године 6897. месеца јунија 15. дан. А тада, тада не беше места у целој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај који се не може ни са чиме упоредити тако да се ваздух испунио…“.
На Косову пољу: „мученик Христов постаде велики кнез Лазар“ (Деспот Стефан: натпис на стубу мраморном на Косову), избором и опредељењем за небеско испуни речи Његове: „Од ове љубави нема веће до ако ко положи живот за ближње своје“. Јн 15;13. Ономе који је учинио избор достојан Небеског Цара народ непоколебљиво имену додаје – цар – и овенчава га ореолом светавштва а Црква канонизује, већ неколико година после погибије.
Из Митрополијске цркве у Приштини тело Кнеза Лазара 1390/1391. год. пренесено је у његову задужбину манастир Раваницу. Због надирања Турака и становништво и монаштво бива принуђено да напушта огњишта и светиње. Са собом носи и највећу драгоценост – мошти Лазареве. Наставља светитељ да дели судбину свог народа, преко Београда до Сент Андреје у Угарској после неколико година пренесен у фрушкогорски манастир Врдник (Нова Раваница). Током Другог светског рата, године 1942. због усташких пустошења православних светиња у Срему, мошти бивају пренесене у Саборну цркву у Београд.
Године 1954. Свети архијерејски сабор СПЦ донео је одлуку о преношењу моштију Св. Кнеза у Раваницу. Ова одлука се спроводи о шестотој годишњици Косовске битке, 1989. године и то тако што су његове мошти излагане на путу кроз велики број српских градова и манастира. Тако је од Видовдана 1988. до августа 1989. ћивот из Београдске Саборне цркве преко манастира Врдника, Озрена, Троноше и Ћелија, затим Шапца, Ваљева и Крагујевца, па манастира Жича, Љубостиња и Павлица пренесен до Косова. На Газиместану, месту косовске битке, одржан је помен а потом, после боравка у манастиру Грачаница и свечаних видовданских богослужења, ћивот са Лазаревим моштима преко Ниша, Крушевца и манастира Манасија, пренесен је у Раваницу.

20. август 2012.

ЦЕРСКИ МАРШ 2012.


19.8.2012. године, одржан је, трећи по реду, "Церски марш". Ова манифестација се од 2010. године одржава сваке године, на датум једне од највећих победа српске војске у историји-победе над аустроугарском војском у Првом светском рату, на планини Цер.


Многоструко бројчано надјачани, српски хероји су се борили против најмодерније европске војне силе, и победили! Ова победа остаће надалеко уписана у свим војним књигама, и дан данас се изучава на светским војним академијама, а оно што је најбитније, остала је уписана у нама, потомцима церских јунака. Ми памтимо, не заборављамо славу наших предака.



Спартански ратници, који су до једног изгинули у Термопилском кланцу, су били читавог живота обучавани да се боре. Српски сељак није, он се одазвао позиву отаџбине, једног дана је држао плуг у рукама, а већ другог бајонет, и у томе је још велика српска победа.


У то име, на самоиницијативу српских родољуба организује се манифестација "Церски Марш". Ове године, окупили су се патриоте махом из Шапца и околине, али било је и људи из осталих делова Србије, као и неколико активиста Борбе 14. Било је ту и припадника разних партија, које се декларишу као патриотске, исто тако и неколико покрета са којима активисти и уредници Борбе 14 не проналазе много заједничког. Али  тог дана то није толико ни било битно јер смо сви били ту само због једне ствари-да одамо почаст нашим херојима.


19-ог августа на Преображење, окупили смо се у порти шабачке цркве, око 7 часова изјутра, где су окупљени присуствовали литургији. Око 8 часова, окупљене патриоте су кренуле на марш дуг 32 километра, до поцерског села Текериш где се налази споменик церским јунацима. Током марша није било никаквих инцидената, био је миран и достојанствен, учесници су на одређеној километражи добијали воду и храну. Након 7 сати марша, стижемо у Текериш где се одржава помен палим војницима. 20 хиљада војника почива на падинама Цера.Одржава се кратак говор, и локално становништво је било одушевљено нашим доласком, за разлику од оних делегација које су истог дана преподне долазили својим скупим климатизованим аутомобилима на помен.



Као што смо рекли неколико активиста Борбе 14 је присуствовало маршу, и ми желимо да као свесни национални револуционари позовемо на освешћење националних револуционара  да не забораве дела наших предака. Народ који нема прошлост, нема ни будућност. Наши церски јунаци су своје животе дали да би ми данас мирно спавали. Та мисао нам мора увек бити на уму. Исто тако, учешћем у овом маршу желимо да промовишемо здрав живот, испуњен спортом, физичким активностима, али и још једног здравог осећаја пожртвовања и љубави према свом народу. Живела Србија-живела победа!

ЗА 14 РЕЧИ!


СПОМЕНКО ГОСТИЋ - ДЕЧАК У ОДБРАНИ ОТАЏБИНЕ

Четрнаестогодишњи Споменко Гостић погинуо је 20. марта 1993. године у селу Јовићи, на планини Озрен, као припадник Војске РС.

СЕЋАЊЕ НА СПОМЕНКА

Један од Споменкових вршњака са Озрена Велибор Трипић присећа се почетка рата у БиХ и свог настрадалог друга.

- Село Јовићи, у којем је Споменко живео са мајком, било је окружено насељима са већинским муслиманским живљем. Те 1992. године рат је започео и на овом подручју. Споменкова мајка је умрла, а на почетку ратних сукоба Споменко и ја се добровољно пријављујемо у српску војску и постајемо курири – присећа се Трипић.

Под кишом граната испаљених на Јовиће са муслиманске стране у септембру 1992. године гине Споменкова бака и он остаје сам.

- Једину заштиту имао је у војсци. Са курирских задатака „унапређују“ га у снадбевача храном. Поверена су му коњска кола, а заповест је била да развози храну по дугој одбрамбеној линији према Маглају. Тако је Споменко свакодневно, помоћу два коња, јурио од рова до рова. А онда се догодила трагедије – улетео је у минско поље. Гину коњи, а Споменко пролази са повредама. Чим се опоравио поново се ставио на располагање војсци. Био је десна рука команданту одбране. Због офанзиве муслиманских снага војска и народ се повлаче и Јовићи су опустели, али Споменко остаје са неколицином војника да брани село, да се успостави линија и врате изгубљени положаји – сећа се Трипић.

После смиривања ситуације на том делу ратишта Споменко остаје са војницима-тобџијама.

У марту 1993. од гранате испаљене са муслиманске стране наш јунак је смртно рањен. Тада је погинуло још пет српских бораца.

Споменко Гостић је издахнуо на брду Висићи, а сахрањен је касније са својим саборцима на сеоском гробљу Јовићи, које припада маглајској општини. Данас се то село граничи са Бочињом, за коју тврде да је упориште вахабија.

ПОНУДА ИЗ ПАРИЗА

СПОМЕНКА је на ратишту упознао један Србин који је живео у Француској. Гледао га је на неком ТВ каналу и дошао из Париза са намером да га одведе кући и – усвоји.

- Споменко ми је причао да је позив одбио речима: „Док моја нога са саборцима не ступи у Маглај ја не идем одавде“.

Французу се захвалио на позиву и животу у Паризу, а овај га је частио са две штеке цигарета – присећа се разговора са Споменком Велибор Трипић.

Извор: Дан ветерана

РУСКИ НАЦИОНАЛНИ РЕВОЛУЦИОНАРИ

19. август 2012.

СРПСКА СЕ ТРУБА С' КОСОВА ЧУЈЕ ..


Српска се труба с' Косова чује,
Србина сваког да обрадује.
Трубите браћо, силније, боље,
опет је српско Косово поље.
Трубите браћо, силније, боље,

опет је српско Косово поље. 


Српски јунаци, сунце вам сину,
осветисте се ви душманину.
Осветили сте цара Лазара,

све Југовиће, Богдана стара.
Осветили сте цара Лазара,

све Југовиће, Богдана стара. 

Ивана, Милана, Милоша лава,
Српство им кличе ''хвала и слава''.

Бановић Страхињу, Краљевић Марка,
све нас је српска родила мајка
.
Бановић Страхињу, Краљевић Марка,
све нас је српска родила мајка
.

ГУБИТАК МАКЕДОНИЈЕ И МАКЕДОНСКО ПИТАЊЕ


ГУБИТАК МАКЕДОНИЈЕ

Ваши политичари-странчари су учинили, ако се ово настави као сада, да поново изгубите земљу старе српске културе, Македонију или, како се то данас каже, Јужну Србију, коју сте повратили жртвовањем најбољих синова отаџбине. Када је српска војска - и то само војска - ослободила ту колевку Србије, нашла је тамо земљу у којој је скоро сваки камен заиста био пун сећања на некадашњу српску величину, али је тамо затекла и становништво које је због претрпљеног дуговековног угњетавања постало национално безлично. То становништво је тражило само једно: да најзад слободно и у потпуној сигурности зарађује хлеб. Нација која би јој учинила то доброчинство за десет година би га асимиловала, па макар била и кинеска. На сву срећу, ослободила су га браћа. Војска је извршила задатак у потпуности. Остало је сада на влади, политичарима и посланицима да изврше свој задатак и да ренационализују ту поново нађену браћу која су заборавила своју националност. У чему се састојао тај задатак? Напросто, у следећем: да мудрим управљањем, које би вршили најбољи чиновници, покажу да је становницима Јужне Србије предност што су поново са својом браћом, да те исте становнике наведу да поново заволе пронађену отаџбину откривајући им све оно што је лепо и обједињавајуће у тој заједничкој отаџбини.


Шта су, међутим, урадили, ваши политичари? Управо супротно. Послали су у Јужну Србију све оно најгоре међу чиновницима, безобразнике и лопове. Поврх свега, они нису ни покушали да од Македонаца начине Србе или Југословене, како се сада каже, већ су од њих хтели да створе присталице политичких странака. Лепили су на леђа тих људи, који су тражили само мир, етикете радикала, демократа итд. и у ту земљу, која им је морала да буде света, пренели своје одвратне страначке борбе. Није им било много важно да ли су ти нови чланови искрени и да ли је њихово ступање у странку само ујдурма националног непријатеља. Биле су им потребне њихове "куглице". Македонци су људи као и други и сигурно су паметни као и људи из Старе Србије. Они су зато схватили игру ваших политичара, врло прљаву иргу, па се у њима зачео велики презир према вама. У сваком значајнијем крају Јужне Србије ваши партијци су, уместо да окупљају то становништво око националне заставе у неком "народном дому", подигли најлепше зграде "радикалског" и "демократског клуба", па тако унели у ту искупљену земљу не слогу, већ неслогу.

Треба ли се онда чудити што људи из Јужне Србије нису научили да воле ту земљу која је била њихова и која је поново морала да буде њихова? Не треба, зар не? И заиста, већина Македонаца вас не воли и не може да вас воли. Били су, истина, близу тога 1918. године, пошто су искусили бугарску власт за време окупације. Ваши политичари су, међутим, све покварили. Пошто нису нашли код Срба оно што су желели, сада многи Македонци то траже на другом месту, бугарска пропаганда је вешто истурила паролу о аутономији Македоније, завела их том идејом, па би хтели да је остваре. Пошто је време учинило своје и донело заборав, неки и сада верују да им једино Бугарска може донети миран и спокојан живот за којим су жудели толике године. Због тога деловање бугарских комитета не налази само наклоност код многих већ и помоћ, што омогућава Протогерововим разбојницима да и сада успешно дејствују у тој земљи.

МАКЕДОНСКО ПИТАЊЕ

Нису вам тако политичари—странчари само отуђили наклоност браће из Јужне Србије него су омогућили да се поново отвори македонско питање на међународном плану. Као што добро знате, тако су бугарска пропаганда, али и вама супротстављени интереси стекли симпатије за бугарску Македонију у многим великим земљама: у Енглеској, поготово у Америци, али донекле и у Француској. Букнули су балкански ратови, па, још жешће, светски рат, у којем је Бугарска у табору непријатељском савезницима Антанте. После победе Нејски мир поново додељује Јужну Србију Србији јер савезници, из пристојности, нису могли да поступе другачије. Прихвата се, дакле, да мaкедонско питање више не постоји, али уз обећање да ће се пратити развој ситуације и да ће првом приликом то поново доћи на дневни ред. Да вам је влада поступала како треба и да је у потпуности асимиловала то становништво тако да деловање споља не би више деловало на њега, 10 година после рата жељена прилика за интервенцијом била би коначно изгубљена. Међутим, како сам то већ показао, ваши страначки политичари су спречили ту асимилацију, па вам бугарофили из Енглеске, Америке и других земаља кажу: "Током ових десет година сте показали да сте неспособни да асимилујете македонски живаљ, за који тврдите да је ваш. Тиме сте доказали да то није истина и да он није ваш. Вратите ту земљу онима који су Македонцима права браћа, вратите их Бугарима." Ваши политичари су тако поново опасно отворили македонско питање, па ћете, можда, захваљујући њима бити принуђени да се још једном борите за Јужну Србију, а Бог зна да ли бисте победоносно могли да издржите тај нови удар будући да су вам ти исти политичари отуђили пријатеље.

Арчибалд Рајс