30. септембар 2012.

ПРЕМИНУО ВЕЉКО РАДЕНОВИЋ

Јуче, 29.09.2012. године, у Крушевцу, у 57. години живота, преминуо је Вељко Раденовић. Ђенерал Вељко биће сахрањен 01.10. у 14 часова на Новом гробљу у Крушевцу.


Вељко Раденовић је био генерал српске полиције у пензији. Током сукоба на Косову и Метохији, Вељко Раденовић командовао је Посебном јединицом полиције (ПЈП) у Призрену, све до повлачења војске и полиције у јуну 1999. Учествовао је у ослобађању Ораховца 1998. када су шиптарски терористи неколико дана држали Ораховчане као таоце. Својом храброшћу се истакао у одбрани и ослобађању талаца од шиптарских терориста. Колико је овај човек био храбар највише илуструје чињеница, да као дијабетичар није смео да се излаже стресним ситуацијама, али се на то није обазирао. Овај човек је знао да у један џеп стави инсулин а у други чоколаду и каже својим момцима: ''За мном браћо!''

Нека му је вечна слава и хвала за све! У његову част, Ивана Жигон је написала песму ''Ђенерале ђенерале''.

Ти велико име носиш
од јунака Хајдук Вељка
Он је тук'о чете турске,
а ти банде арнаутске
Он је тук'о чете турске,
а ти банде арнаутске

Ђенерале, ђенерале
нек' је твојој мајци хвала
што јунака родила је
да се српству врати слава

Ђенерале, ђенерале
нек' је твојој мајци хвала
што јунака родила је
да се српству врати слава
  
На команду за мном браћо
Твоји момци дика српска
Разбијају упоришта
враћају нас на огњишта
Разбијају упоришта
враћају нас на огњишта

Ђенерале, ђенерале
нек' је твојој мајци хвала
што јунака родила је
да се српству врати слава

Ђенерале, ђенерале
нек' је твојој мајци хвала
што јунака родила је
да се српству врати слава

Одавно су Арнаути
злом враћали нашем добру
С' тобом нам се Сунце буди
на Космету родној груди
С' тобом нам се Сунце буди
на Космету родној груди

Ђенерале, ђенерале
нек' је твојој мајци хвала
што јунака родила је
да се српству врати слава

Ђенерале, ђенерале
нек' је твојој мајци хвала
што јунака родила је
да се српству врати слава

МИЛАН РАКИЋ НА КОСОВУ

30.9.1876. - 30.6.1938.

Милан Ракић као српски конзул у Приштини 1907. године

"Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку. Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе... Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант.
- Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се зове ово место?
У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се ремењаче.
- Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара!... То је Газиместан, на ком је Обилић...
Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио - откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко:
На Газиместану, од Милана Ракића!
Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена застава... Исказа ме целог - планина!... Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта:
- Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је с нама... Ево га позади, с бомбама... у одреду војводе Вука!
И одмах одјекну командантов глас:
- Добровољац Ракић, напред!
Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе... први и последњи пут тада."

МИЛАН РАКИЋ
Октобра 1912. 

РЕВОЛУЦИЈА ПОЧИЊЕ ДАНАС! (ВИДЕО)

ПОДРШКА ИЗ СЛОВАЧКЕ


''КОСОВО ЈЕ СРБИЈА. Словачка је са вама!''

29. септембар 2012.

ИМА ЛИ ЈОШ МАЈИЦА ''БОРБА 14''?


На учестала питања која добијамо ''Има ли још мајица?'', ''Како може да се купи мајица?'', ''Како доћи до мајице?'', ''Колико коштају мајице?'', итд. одлучили смо да јавно пружимо објашњење. Урађене су две гарнитуре, укупно 50 мајица. Мајице које су до сада урађене су унапред поручене. Бићемо скромни па ћемо рећи да смо неколико оваквих мајица урадили за руске националне револуционаре, који су ко зна како чули за наш пројекат који је да напоменемо, тек у фази оснивања, и путем mail-a поручили мајице.

Мајице ''Борба 14'' се ове године више неће радити, јер поред тога што је крај лета, а то су ипак летње мајице, кратких рукава, имамо у плану да се посветимо другим активностима. Када дође време да их опет радимо, поставићемо обавештење на страницу, па ће сви који их буду желели моћи да наруче.


До тада ћемо на друге начине наставити да ширимо идеју национал социјализма и промовишемо традиционалне вредности српског народа, у границама својих могућности. Захваљујемо се свима који су купили мајице, и тако помогли ширењу идеје национал социјализма.

Читате информације и новости на нашем блогу ''БОРБА14''. Образујте себе и утичите на људе око себе, дискутујте, ширите наше текстове на интернету, по форумима и друштвеним мрежама, промовишите нашу идеју пријатељима. За сва остала питања можете писати на званичан mail, borba14@live.com.

За 14 речи борба се наставља! Борите се и промовишите нашу идеју!

МИСИЈА СРБИЈЕ


Једино у органском национализму, а никако у анархичном интернационализму, појединац налази све природне и здраве погодбе за свој слободан развој. У својој суштини сваки је национализам, а понаособ српски, већ по својој органској конструктивности супротан и индивидуализму и колективизму како у унутарњем социјалном, тако и у спољашњем интернационалном смислу, јер у оба случаја и један и други подједнако подривају националне целине као саставне делове и природне органе човечанства. Ниједан се национализам не може замислити без извесног идеализма, то јест без сопственог националног идеала. Српски национализам почива на вековним традицијама очишћеним од отровних клица филозофског материјализма. У њему је, и са историјског и са етичког гледишта, уобличен српски расни спиритуализам. То је једна психолошка и историјска чињеница. Стога и мисија Србије није дело маште ни политичка утопија, него реални програм њене моралне личности, њен национални и историјски позив. Сваки националиста и хришћанин разумеће одмах о чему се говори кад се говори о мисији и позиву...

Мирослав Спалајковић

Роберт Баер: Како је разбијана Југославија


Роберт Баер, бивши високи изасланик и официр ЦИА, уједно је и аутор многих дела у којима је одавао информације о ЦИА и о администрацији Била Клинтон и Џорџа Буша, због чега је неколико пута хапшен и привођен. Лични пријатељ, Мит Васпрух који је радио у сенату и који му је давао поједине информације, убијен је у хотелу из сачмаре. Као високи оперативац ЦИА радио је на простору Југославије у периоду од 1991-1994. и на Блиском истоку. Роберт Баер је учествовао у неколико документараца на Националној географији оптужујући владу Буша за рат због нафте!

Интервју је обављен уживо у Канади, током мог пута пре неколико дана. Роберт Баер тренутно промовише своју књигу ''The secret of White House'' у Квебеку, где смо и разговарали. У интервјуу смо разговарали о позадини рата у Југославији.

Кад сте стигли у Југославију, где је то тачно било и који Вам је био први задатак?

Стигао сам хеликоптером са још 3 агента. Слетели смо 12. јануара 1991. у Сарајево. Задатак нам је био да припазимо на наводне терористе српске националности, који би требало да нападну Сарајево.

О којим терористима је реч и зашто би они наводно требало да изврше те нападе?

О српским, дати су нам фајлови да група по имену “Врховна Србија” планира извести бомбашке нападе на кључне зграде у Сарајеву због жеље да Босна изађе из тадашње Југославије.

Да ли је таква група постојала и шта сте Ви тачно радили у Сарајеву по нарадби команде ЦИА?

Таква група никад није постојала! И нас је централа преварила. Имали смо задатак да упозоравамо и да ширимо панику међу политичарима у Босни, једноставно пунили смо им главу да ће Срби да нападну. У почетку смо и ми прихватили причу, али после смо се мало запитали зашто дижемо панику кад та група олигледно ни не постоји.

Како и када се завршила та операција и да ли је имала неко име?

За мене се завршила након две недеље, добио сам нови задатак у Словенији. Иначе, операција је трајала још месец дана и имала је назив “ИСТИНА”. Иако је то било све само не то!

Кажете, отишли сте у Словенију, којим поводом?

Тамо сам добио инструкције да је Словенија спремна да прогласи независност, дате су нам паре, неколико милиона долара, уз тај новац ми смо финансирали разне невладине организације, опозиционе странке и разне политичаре који су распаљивали мржњу.

Какво сте Ви имали мишљење због те пропаганде од стране ЦИА, и шта су о томе мислиле ваше колеге?

Свакако да се задатак не одбија од ЦИА, поготово не тада јер су сви били нервозни и склони параноји! Многи агенти и високи чиновници ЦИА су нестајали само зато што су одбили да раде пропаганду против Срба у Југославији. Ја лично сам био шокиран дозом лажи наше агенције и политичара! Многи агенти ЦИА су радили пропаганду а да нису ни свесни шта раде. Једноставно свако ради делић приче, и само онај ко је склопио целу причу зна позадину а то су политичари.

Значи постојала је пропаганда искључиво према Србима?

Да и не. Пропаганда је имала за циљ да завади државе и да се оне одвоје од матичне Југославије. Морали смо изабрати жртвено јагње које би било криво за све. Неко ко би био одговоран за рат и насиље. Србије је изабрана јер је на неки начин била наследница Југославије.

Можете ли набројати политичаре који су у бившој Југославији били плаћени од стране ЦИА?

Да, мада је то деликатно. Стипе Месић, Фрањо Туђман, Алија Изетбеговић, многи саветници и чланови владе Југославије, плаћени су и били српски генерали, новинари па чак и поједине војне формације. Једно време је плаћен био и Радован Караџић, али је престао да узима помоћ кад је схватио да ће бити жртвован и оптужен за злочине у Босни. “Израдила” га је америчка администрација.

Споменули сте контролу и финансирање медија, колико је то било тачно?

То се већ зна, поједини агенти ЦИА су били задужени за писање званичних изјава које би спикери читали на вестима. Наравно спикери нису ништа знали, они су то добили од свог шефа, а он од свог који је био наш човек. Постојао је један задатак за све, а то је да се кроз телевизију шири мржња, национализам и скроз су се истицале разлике међу људима.

Сребреница, сви знамо за њу. Можете ли рећи нешто о томе уколико знате?

Да! Од 1992. сам у Босни био поново, али овог пута је требало да обучавамо војне формације које су представљале Босну, нову државу која само што је прогласила независност. Сребреница је преувеличана прича и нажалост велики број људи је изманипулисан. Број жртава је једнак убијеним Србима и другима, али Сребреница је политички маркетинг. Мој шеф, који је иначе и био некада у Америчком сенату, неколико пута је напоменуо да ће бити некаква превара у Босни. Месец дана пред наводни геноцид у Сребреници ми је рекао да ће тај град бити упориште медија широм света и дао нам је инструкције да зовемо медије. Кад сам питао зашто, рекао је видећеш. Добијена је наредба да са новонасталом бошњачком војском ударимо по кућама и цивилима. Наравно то су били грађани Сребренице. У том тренутку са друге стране ударили су и Срби. Вероватно је и њих неко платио и нахушкао!

Ко би онда могао крив бити за геноцид у Сребреници?

Једноставно жртве у Сребреници су биле ту због Босанаца, Срба и Американаца, тј. нас! Али све је преписано Србима. Нажалост многе жртве су сахрањене као муслимани, а били су Срби или друге националности. Пре неколико година је мој друг, бивши агент ЦИА и садашњи човек у ММФ-у рекао да је Сребреница производ договора између америчке владе и политичара у Босни. Сребреница као град је жртвована јер је након тог наводног злочина Срба, Америка имала повода за напад.

Шта мислите генерално зашто се Југославија распала, тј. зашто је Ваша влада имала жељу да то уради?

Све је јасно, људи који су некад хушкали на рат, а уједно и приповедали о миру сада су власници компанија које експлоатишу разна рудна богатства и слично! Једноставно, направили су од Вас робове, ваши људи раде за џабе и тај производ иде у Немачку и Америку, они зарађују! А Ви још на крају морате да откупите и увезете оно што сте сами направили, пошто немате новца, морате се задужити, то је читава прича са целим Балканом!

Нисте били на Косову активни као агент ЦИА, али да ли је и ту било неког притиска од стране Америке?

Како не! Косово је одузето из два разлога, прво због рудних и природних ресурса а друго, Косово је војна база НАТО-а! У срцу Европе је њихова највећа војна база.

Имате ли поруку за људе из бивше Југославије?

Имам. Нека забораве прошлост, она је исценирана и лажирана. Изманипулисани сте, они су добили шта су хтели и глупо је да се Ви још мрзите, морате показати да сте јачи и да сте схватили ко је све направио! Ја се искрено извињавам! Зато дуго времена и откривам тајне ЦИА и Беле куће!

Разговарао Милош Ћупурдија

(Моје новине)

МАЈОР МИЛАН ТЕПИЋ


Током најезде усташа и њихове агресије на касарну ЈНА у Беденику код Бјеловара, српски народни херој Милан Тепић са војском, нашао се у централном складишту бојних средстава, приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану од усташа које су опколиле објекат. На данашњи дан, не желећи да препусти непријатељу оружје којим би се убијали његови војници, жртвујући себе и своје војнике, мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште где је погинуо и одређен број непријатељских војника, и тако се придружио свом давном сународнику, војводи Стевану Синђелићу. У овом догађају важно је поменути и Стојадина Мирковића, који је у том време био на одслужењу војног рока и који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није погођен противоклопним пројектилом. Неколико улица носи име по Милану Тепићу, а Војска Републике Српске њему у част, издала је орден за заслуге у рату у БиХСнимак експлозије можете погледати ОВДЕ.

"Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко." – Милан Тепић


Слава Милану Тепићу, и свим херојима који су се истински борили за стварање Републике Српске, живео нам вечно мајоре.

28. септембар 2012.

ГРЧКИ ДОБРОВОЉЦИ НА СТРАНИ СРБА


Током рата у Босни, више десетина грчких добровољаца, њих око 100, борило се у име српско-грчког пријатељства на страни ВРС. Грчки добровољци су били припадници Дринског корпуса српске војске и груписани у тзв. Грчку добровољачку гарду. Припадници Грчке добровољачке гарде учествовали су у рату на страни Срба како у Републици Српској тако и на Косову и Метохији приликом агресије НАТО пакта и шиптарских терориста. Грчке добровољце је окупљала национал социјалистичка политичка партија ''Златна Зора'' која је на изборима одржаним јуна ове године освојила 6,9% гласова и већина добровољаца су сада народни посланици те партије. Више информација ОВДЕ.

НЕМОЈ ПЕДЕР ДА ТЕ ХЛЕБОМ ХРАНИ


На Славији испред кордона декица са шеширом је питао полицајца зашто стоје ту и бране педере? Изговор који полицијац наводи јесте тај да и они морају да зараде за хлеб. На тај одговор декица је из своје торбе извадио векну хлеба и дао је полицајцу уз речи „Ево ти хлеба ако ти треба, НЕМОЈ ПЕДЕР ДА ТЕ ХЛЕБОМ ХРАНИ.“

ПРАВИ ПРИЈАТЕЉ


- Мој се пријатељ није вратио са ратишта, господине. Тражим допуштење да се вратим и потражим га - рече један војник свом надређеном.
- Не долази у обзир! - одговори надређени. - Не желим да рескираш свој живот за човека који је већ вероватно мртав.
Војник је, без обзира на забрану, отишао и вратио се после пола сата тешко рањен, носећи мртво тело свог пријатеља. Надређени је био бесан:
- Рекао сам ти да је мртав! Да ли се исплатило ићи тамо само због мртваца?!
Војник, умирући, одговори:
- Јесте, господине! Кад сам га пронашао још је био жив и рекао ми: „Био сам сигуран да ћеш доћи!“

ВРАТИТЕ МИ МОЈУ ГИТАРУ

Гитара тугу да ублажи

Са 19 година је отишао у рат и ту га је снашло. У униформи војника ЈНА. Снашло га таман кад је почео да сања. Данас, 20 година касније, одустао је и од снова и од јаве. Једино што тражи да му држава врати гитару марке хофнер, половну. Каже, није луд што тражи ту матору ствар. Од државе је тражио стан - рекли - јок. Од државе тражио било какву помоћ - исто одговорили. А, гитара је његова, па што онда, кад већ неће да му помогну, не врате оно што је његово? У праву је човек.

СА СВИРКЕ НА РАТИШТЕ: Радомир Шљивић са гитаром (десно) 

Ово је обична прича о обичном човеку, 40-годишњем Радомиру Шљивићу, ратном војном инвалиду и ратном логорашу који је најпре три године прошао тортуру у болници у Загребу, а затим наредних шест у некадашњој касарни преуређеној у логор - Керестинец. Каже - кад га нису батинали и кад није јаукао, гледао је и слушао друге како батинају и јаучу. Поштено.

Једино што није поштено је да га је држава Србија заборавила са хиљадама других ратних војних инвалида. Док су били здрави да држе пушку - били су добри. После - ћао.
Додуше и Радомир је био мало безобразан. Од Србије је тражио кров над главом за супругу Соњу и две кћерке, деветогодишњу Јелену и шест година старију Марину.

- Нисам тражио никакву вилу, стан у Београду, већ кров над главом. Овде у Аранђеловцу. Могао је и кредит уместо стана, али да могу да га плаћам, без оних силних камата, јер ја као ратни војни инвалид, без запослења, ни на кредит немам права... Ни сам не знам на колико сам се адреса обраћао, али сви су пребацивали лопту на неког другог. У Министарству одбране ми кажу да нисам активан војник, па ме упуте у Министарство за рад и социјалну заштиту, а тамо ме враћају код првих.

Друг погинуо на Озрену

- Гитара коју тражим од војске је дар друга из детињства. Његови родитељи су само њега имали, а били су имућни па су могли да је купе. Он је брзо изгустирао, па ми је поклонио јер је видео да волим да свирам. Волео бих да је добијем назад зато што је овај мој друг погинуо на крају рата, на Озрену 1995. године. Његови родитељи су добили само тело, без главе. Причало се да је био заробљен у неком муџахединском логору у Босни - прича Радомир Шљивић.

ПОД БУДНИМ ОКОМ ЗЕНГИ: Српски заробљеници крећу из Неметина ка Јеленову - ка слободи

Писао сам и председнику државе и другим званичницима, али би ме свако упућивао на оног другог, или трећег, или четвртог, а ови враћали на другог, трећег... Комедија - прича помирљиво Радомир. У дневној соби стана на периферији Аранђеловца за који плаћа месечно 100 евра кирије, мемла се стрпљиво увлачи у ноздрве, али Шљивићима она више не смета. Навикли. На беспарицу се још навикавају. Каже Радомир, иде им мало теже.

Родитељи и сестра у Италији

Радомир је некако преживљавао док му је сестра Радованка, која живи у Вићенци са њиховим родитељима, радила. Међутим, због рецесије, остала је без посла.
- Када сам могао да одем, нисам хтео, као неки патриотизам. Сада све и да хоћу, не знам где бих када је и тамо тешко за посао, а деца су ми већ одрасла. Не треба им да се поново прилагођавају на нову средину - вели искрено овај човек.

- До пре пет година смо некако и преживљавали јер је жена радила у "Књаз Милошу". Али, отпустили су је као технолошки вишак. Кад се расплакала објаснили су јој да би сигурно остала да јој је барем једно дете тежак инвалид. Још више се расплакала. То што сам ја инвалид 70 одсто и што немам унутрашњу страну леве ноге и стражњице је изгледа ок - каже опет помирљиво. Босанац је то. Тешко се посвађају, а још лакше мире...

Признаје да га је највише повредило последње писмо из Министарства одбране у коме су му на молбу да му војска врати гитару одговорили да је његова "изузетна животна прича која заслужује већи публицитет".

"Било би одлично да ову причу испричате новинарима, дописницима из Вашег места и замолите да Вам се јави неко ко има информације", стајало је у одговору на његов захтев да му Војска врати његово. Дирљиво, нема шта.

- Умало се нисам расплакао на тако увиђаван одговор - каже босански, иронично.
А, хтео је да буде кувар на неком прекоокеанском крузеру. Био би први из Добоја на таквој "аждахи". Али, тих година док је Титова Југа још постојала, била је срамота да се не одужи дуг отаџбини. Посебно у Босни.

Зато се овај босанчерос запутио у Македонији, уместо на факултет у Опатију, да "дужи дуг". Децембарац, 1990. И посрећило му се на почетку. Брзо је ушао у војни оркестар гарнизона. Збогом дежурства, збогом пожарства, збогом лака минобацачка батеријо, а сукоби у Хрватској предалеко. Милина... Притом, једини он из целе касарне у Тетову у војном оркестру. На све то, он у оркестру војске, те ЈНА која је тада била четврта војна сила на свету...

Једио се што ЈНА у Тетову није имала гитару. Зато му родитељи донели његову. Не баш његову, друг му поклонио. Лепо се уклопили, сваке суботе свирка у Дому Војске... Тако цело лето...

Онда, дође зима, 1991. година. Око три ујутро је загрмела сирена и сви снови овог Босанца - ни дечака, ни човека, одлетели су у ваздух. Уместо да раздужи опрему, натрпали га са осталим војницима у камионе и на северозапад. Хрватска. После је и он летео у ваздух, али од ручне бомбе М-57.

- Лажу да нисмо знали где идемо. Сви смо знали да нас возе у Хрватску. Па пратили смо вести, гледали ТВ свако вече. Прво смо били распоређени у Двору на Уни, а онда нас пребацили у Глину. Ја сам са још пет војника отишао у извиђање непријатељских минобацача. Кад смо стигли на брдо Света Катарина био је 12. децембар и само је праснуло. Када сам се освестио, видео сам цев калашњикова уперено у чело и човека у униформи како пита неког: "Да му спрашим три у чело?" "Нека, требаће нам за размену", одговорио му је тај "неко". Не зна ко, али хвала му.

Радомир је одвезен у болницу у Загребу и наредна три месеца на својој кожи је осетио шта значи бити ратни заробљеник.

- Медицинско особље је било коректно, али пред нашом собом није било никаквог обезбеђења па је улазио ко је хтео. Малтретирања, шамарања и претње су била сваки дан. Пришли би ми и почели да псују четничку мајку, а онда изваде цев од инфузије. Тако три пута, ваљда по српски... Онда су ме пребацили у некадашњу касарну преуређену у логор - Керестинац. Е ту је било народно весеље - прича овај ратни инвалид као да се то догађало некоме другом.

- Човек на крају толико огугла да му је једино важно да преживи. Ништа више - објашњава.

У Керестинцу каже да се нагледао свега и свачега. Батине је са другим затвореницима добијао свакодневно, и дању и ноћу, а млатили су их и мушкарци и жене.

- Најгоре је тукла нека жена из Вуковара. Када би чули њен глас знали смо да неко неће ту ноћ преживети. Тако је и било. Али и други су тукли крвнички. Пред мојим очима је један чувар из Дервенте толико претукао једног војника да је овај психички пукао. Следеће јутро више није знао ни ко је, ни где је. Другом су пред мојим очима поломили руку која је већ била поломљена и у "фиксатору". Чујем да су неки стражари ухапшени у Хрватској због свега. Мени је све једно. Неке бих можда и могао да препознам, али само по гласу. Нису нам дозвољавали да их гледамо. Чим подигнеш главу, ето порција батина. Лако научиш лекцију да не гледаш где не треба.

Не зна где су остали

Радомир каже да не зна за судбину својих колега који су заробљени из болнице и затвора у Загребу.
- Нема у тим ћелијама ни дружења, а ни пуно хуманости. Сви се плаше једни других, јер и због коре хлеба неко зна да вас оцинкари или набеди код чувара. Отуда су се и сви држали резервисано једни према другима.

Радомир је размењен 30. августа 1992. године у Неметину, у оној чувеној размени "сви за све". Имао је 47 килограма и главу на врату. Уследила је рехабилитација прво на ВМА, а онда у Аранђеловцу. Ту се и заволео са Соњом и остао.

Од тада и обилази врата надлежних тражећи помоћ јер није својом вољом остао богаљ у 19. години. Сада тај богаљ тражи гитару, своју. Каже, није луд што тражи своје.

ДАН ВЕТЕРАНА

27. септембар 2012.

ХАЏИ ПРОДАНОВА БУНА

Вођа буне - хаџи Продан Глигоријевић

На Крстовдан 1814. године, планула је буна хаџи Продана Глигоријевића, српска побуна из 1814. против турског терора, код манастира Трнаве, на обронцима Јелице, у тадашњој пожешкој нахији. Осим пожешке, буна се брзо проширила на јагодинску и крагујевачку нахију. Буна се завршила победом Турака, а велику улогу у њеном гушењу је имао Милош Обреновић, потоњи вођа Другог српског устанка и кнез Србије. На челу буне је био хаџи Продан Глигоријевић, пошто је Милош Обреновић одбио вођство, изговарајући се на неприпремљеност, недостатак оружја и непогодно годишње доба, сматрајући је преурањеном. Милош је, после обећања везира Сулејман паше да ће устаницима бити опроштено, помогао гушење буне, али Турци су, прекршили реч и погубили око 300 виђенијих Срба. Набијањем на колац погубљен је и игуман Пајсије, зачетник устанка, а Глигоријевић је пребегао у Аустрију. Доцније је учествовао у грчком устанку против Турака 1821.

ИНТЕРВЈУ – Суспендована новинарка ТВ Вијести: Радије херојски исправно, него кукавички разумно

Спортска новинарка ТВ Вијести Дијана Дробњак 

У Црној Гори нешто и нема забиљежених случајева напада на хомосексуалце, и вјерујем да влада, ни садашња ни будућа, у било ком саставу, неће дозволити да наша дјеца на улици гледају срамотне сцене са геј парада.

Сви у ТВ Вијести знали су да сам Варвар, чак штавише било им је то и симпатично, често су ми излазили у сусрет када бих ишла на гостовања са навијачима, било да игра Будућност, било репрезентација Србије

Не треба калкулисати или бирати мање зло, јер се послије можете кајати. Гласам за Српску листу, већ трећи пут, и подржаћу сваку српску коалицију у којој она учествује.

Спортска новинарка ТВ Вијести Дијана Дробњак суспендована је након сазнања да се налазила у друштву групе ,,Варвара” који су у центру Подгорице наводно претукли глумца Тодора Вујошевића, редитеља Данила Маруновића и новинара РТЦГ Мирка Бошковића од којих су двојица реализовали геј спот ,,Ми смо дио екипе”, који се одликује афирмативним односом према припадницима ЛГБТ заједнице.

Епоха: Како су ти из ТВ Вијести образложили суспензију? Да ли ти је објашњено којим си то поступком прекршила радну дисциплину?

Дијана Дробњак: У образложењу се позивају на ,,присуство у навијачкој хулиганској групи”, али с обзиром на то да сам радник ТВ Вијести од првог дана њеног отварања, те да сам претходних пет година на радном мјесту лијепо провела, не желим да коментаришем одлуку о мојој суспензији, прије него што се заврши дисциплински поступак. Морам рећи да ме боли то што ме нису прво контактирали, али ето, инцидент је забиљежен видео камерама са оближњих установа и снимак ће показати шта се догодило.

Епоха:  Да ли си приликом склапања радног уговора са ТВ Вијести обавијештена о томе да си дужна да и ван посла поштујеш норме јавног говора које је прописао послодавац?

Дијана Дробњак: Не, мада је за мене истина једина норма, увијек. Ниједан члан уговора не прописује са ким запослени треба да се дружи. Сви у ТВ Вијести знали су да сам Варвар, чак штавише било им је то и симпатично, често су ми излазили у сусрет када бих ишла на гостовања са навијачима, било да игра Будућност, било репрезентација Србије. Знају да се спортским новинарством бавим јер сам одрасла на трибини.

Епоха: Да ли ти се након суспензије обратио неко из бројних НВО које се у Црној Гори званично баве заштитом грађанских права и слобода, понудио ти правну помоћ?

Дијана Дробњак: Званичну подршку, на којој сам неизмјерно захвална, добила сам само од Српског националног савјета и Матице српске. Напоменула бих да сам одушевљена што су колеге из разних медијских кућа, и овом приликом, показале професионалност и објективност, без обзира на притисак страних организација.

Епоха:  Да ли се кајеш због тога што си јавно саопштила свој став о хомоскесуалцима и њиховом моћном лобију?

Дијана Дробњак: Никако. Стојим иза сваке своје ријечи, било гдје изречене. Тај геј-лоби се труди да у цијелом свијету оствари своје циљеве, а окупатори преко њих, са причом о ,,геј правима” и намећањем геј парада, оцјењују колико им је послушна влада одређене земље. Ипак, ово је Црна Гора у којој нешто и нема забиљежених случајева напада на хомосексуалце и вјерујем да влада, ни садашња ни будућа, у било ком саставу, неће дозволити да наша дјеца на улици гледају срамотне сцене са геј парада. Управо ми најмлађи становници нашег града дају највећу снагу да истрајем.

Епоха: Свјесна си да ти је отварање овог ,,фронта” затворило многе пословне могућности и да је то разлог због којег се многи плаше да јавно говоре о томе?

Дијана Дробњак: Нисам још у потпуности, тек постајем свјесна тога, али сигурна сам да је све ово због нечега добро и да ће, Божјом вољом, све бити како треба да буде. Ништа није случајно. Мој мото је ,,Радије херојски исправно, него кукавички разумно”. Што се тиче медија и разних ,,истраживачких” агенција – већина је прозападно оријентисана и одрађује добро плаћени задатак. Обичан народ ће вам рећи шта мисли о томе, него народ нажалост нико и не пита. Напоменула бих да тема, како наводите – фронта, за мене нису само невладине организације које су основали и контролишу хомосексуалци, тзв. геј НВО, има много битнијих ствари на које би требало обратити пажњу.

Епоха: Да ли си у начину на који је одреаговао дио јавности на твоје јавно изречене ставове препознала мимикрију?

Дијана Дробњак: Мислите на онај већински дио јавности који има сличне ставове око пропагирања педерлука? Ма кога год нормалног да питате на улици исто ће вам рећи, у цијелој Црној Гори. Ту нема дискусије.

Епоха: У јеку смо предизборне кампање, имаш ли свог фаворита, знаш ли већ сада коме ћеш дати глас?

Дијана Дробњак: Мада не вјерујем у процес избора, па ни у овај систем, нити демократију, сматрам да треба изаћи на изборе, па ето, чисто ради тога да се има право послије дискутовати и ,,стручњацима” дати мањи простор за манипулације. Па можда се и деси чудо, свакако увијек треба бити оптимиста. Не треба превише размишљати, само опуштено гласати за странку за коју мислите да искрено пропагира оно у шта лично вјерујете. Не треба калкулисати или бирати мање зло, јер се послије можете кајати. Ја гласам за оне који су првенствено против уласка у Европску унију и НАТО. Гласам за Српску листу, већ трећи пут, и подржаћу сваку српску коалицију у којој она учествује.

''НАЦИОНАЛИЗАМ, СОЦИЈАЛИЗАМ, БОРБА''

Национални револуционари који учествују у раду пројекта ''БОРБА 14'' израдили су и широм Србије и Републике Српске полепили налепнице са слоганом ''НАЦИОНАЛИЗАМ, СОЦИЈАЛИЗАМ, БОРБА''.



Порука коју овим путем желимо да пошаљемо јесте, да српски националисти треба да се боре, за расу и нацију, за националну слободу и за социјалну правду у овом неправедном друштву и анти-националној држави. Немојте мислити само на себе, већ мислите на све, на људе и државу. Општи интерес је важнији од интереса појединца. То је оно што ми називамо српски национал социјализам. Онај ко не живи по овим принципима не може се назвати српским национал социјалистом. Парола ''НАЦИОНАЛИЗАМ, СОЦИЈАЛИЗАМ, БОРБА'' има за циљ буђење националне свести српске омладине, и позив српској омладини на БОРБУ, борбу за Србију и српски народ.

Увек дајте све од себе, иначе, ако не успемо, на нас ће пасти одговорност што смо били мали у великим тренуцима, што смо били слепи код очију, те нисмо видели јасно и бистро догађаје, ми ћемо бити делимично део срамоте, јер ми смо одговорни за наш народ, ми морамо да обезбедимо будућност за нашу децу. МИ МОРАМО, не следећа генерација, не неко други, не сутра, не следеће седмице, него ДАНАС. Српском народу смо дужни да служимо. Борите се за опстанак наше расе и нације кроз политичку борбу. Промена почиње са тобом. Буди пример другима.

Живите за Србију, умрите за Србију, борите се за Србију! ЖИБЕЛА ПОБЕДА!

Основана прва метеоролошка служба у Кнежевини Србији

Указ Министра просвете и црквених послова др Владана Ђорђевића о успостављању Метеоролошке службе у Србији, 15. септембра 1888 (по старом календару)

1888. - Основана прва метеоролошка служба у Кнежевини Србији. Указом краља Милана Обреновића уведено је редовно  метеоролошко посматрање и испитивање и основана  прва у мрежи метеоролошких и хидролошких станица у Србији.

НАЦИЈА И САБОТАЖА

26.10.1893. – 30.11.1977.

Највећа грешка и несрећа наша, са националистичког гледишта, пре седамнаест година, није била у томе што смо се брзо нашли пред новим тешкоћама, него у томе што није јасно речено да има побеђених и победника.

У једном партијском схватању и главних црта које један свршени политички посао мора да има у нас се говорило, зна се, у главном сви смо за ову државу и не може се никоме порећи да је, у главном, за њу.
Истина, међутим, далеко је од тога. Једна мањина, и ако ефемерна мањина, нити је била, нити је сада за њу.

Парафразом, у нас се говорило, да се за време светског рата радило о томе ко је за једну нову отаџбину, унитаристичку и тријалистичку свих јужних Словена а заборављало се да је пре тога, много озбиљније, питало се и показало се ко је против а ко је за Србију.

Са националистичког гледишта у прошлости нашој, последњих деценија, била је дата једна основна линија политичког, јасног повлачења линије и њу није требало напуштати, а она је гласила, и те како громко, са пуно одјека, са проломом облака дуж високих планина и крвавих жртава, гласом који се, руку на срце, јасно могао чути, ко је за Србију?

На тој линији, са националистичког гледишта, могло је доћи до једног, и те како солидног, програма политичког, који не би био збрка, и за који би лако било, дати и административни и социјални програм, а за који би могло и да се мре.

Требало је уписати тако, да око тога не буде никаквих небулоза, ко је на тој јасној линији победио а ко се преварио.
За седамнаест година политичког натезања у нас, по нашем мишљењу, несрећа није била у томе што се саботажа државе јавила, него у томе што саботери нису никада били посматрани и захваћени једном идеологијом политичког погрома.

Седамнаест година, свакоме је јасно да нам се тле, лудачком издржљивошћу, подрива и да нам се срж подмукло исисава, али никада досад није изречена реч: доста, са крајњим консеквенцијама.
Никада досад, ни у диктатури, није била повучена једна неумитна идејна линија.

Државна идеологија која је супротстављена саботерима била је очевидно стара и застарела. Сва у шљокама и звонцима маторог либерализма, она је у пракси била не само партијски цинична и аморална, него и немоћна. Не у име идеје, судило се досада у нас политичким противницима, него у име шупљих форми.

Теоријски, није било ничега што у политичким борбама политички лидер, па и цела група и партија, нису смели учинити против државе, да се при том све то не схвати као играчка. А практично да се не сврши партијским теревенкама.

Последњих седамнаест година можда и није било примера око нас толике конфузности политичких идеја у владама и опозицијама као код нас. Што је везивало те људе и те партије кад је била реч о држави, којим идејама политичким беху одани, готови да у име њих мру, али и уништавају противнике? Никаквим идејама. Јер није била повучена озбиљно ни основна линија.

Пре седамнаест година, па и за седамнаест година, зло није било у томе што је једна размажена политичка мањина била против државе, са гледиштима која се ни међу њима нису слагала, него у томе што та мањина није признавала чак ни да постоји нација.

Седамнаест година горчина са националистичког гледишта, и срамота, требало је, па да се та реч каже најпосле као светиња.
Разни смо државни остаци, племена разнолика, немамо још потребних карактеристика итд. певала је губа у торини нашег политичког живота.
У својим планинама и забрежјима, у свом зноју и крвавим ликовима, у својим песмама, душама, у својим чежњама да не буде туђ слуга, већ давно је ту та нација, и то иста, једносушна али је нису хтели.

Не треба хитати, треба чекати време ће се лепо стишати, уосталом у име чега сме се људе малтретирати, пореским обвезницима узимати право да мисле како хоће, не треба претеривати. То је била сва мудрост политичка у нас, за седамнаест година. Према томе били су и резултати.
Сви велики политички послови међутим, свршени су пуном паром, а не са пола снаге.

Када су у последњи час XVIII века прокламована права човека у име те идеје није се само мрело него и уништавало. Када је редом букнула либерална револуција у XIX веку која је дала модерне државе у име либерализма није се оклевало. Све што је социјализам био постигао на почетку нашег столећа постигао је само гвозденом дисциплином и терором. При политичком послу, још од Домицијана, ма да се то каже са извесном грозом, али осећа са искреним задовољством, ни један цвет не мирише тако умилно као политички противник који је пао.

У једном народу који је разборит, коме нису потребне такве нервне језе, није било потреба за идеологијом политичког погрома, али има потребе једног јасног повлачења једне линије политичких линија, и као звезда у мраку, најпосле јасно изречених политичких идеја.

Мистерија смрти Онога који је са најбољима ову државу стварао, потпуно је довољна да у име њено са политичким противницима не говори више једна ефемерна партија, него животни нагон и освета читавог једног народа.
Сен, узвишена и неумитна, Блаженопочившег Краља, разумљива је сваком и у нашим најзабаченијим крајевима. Бесмртна она може окупљати и делити боље од ма ког политичког програма. На оне који су уз њу, и на оне који су били и који су и сад против ње.

Место партијских успеха, код нас ће имати снагу да реши сва питања она влада која се буде изједначила са националним идејама.
Није ни мало тешко, ни у нас, одредити јасно шта треба нација. Нити је тешко одредити јасно где и ко је против ње. Питање је најпосле да ли је и код нас дошло време да се не прашта.

Мистично зрачење које траје и које ће трајати из надземаљске главе највећег и најтрагичнијег Карађорђевића обасјава читав један политички тестамент. У историји нашој узвисиће се онај који буде неумитан да га изврши.
У тој политичкој концепцији све је гранитно, логично и непорециво. Сва земља наша лепша је када се замишља у замислима политичким покојника хероја.
Наш народ не би заслужио име народа када би напустио пут који води трагом Краља Витеза, великог као војника, али као политичког ствараоца још већега.

Из основа наше расе, из дубина наше земље, говори онај који сматра да има политичких теза у нас о којима се не може више да расправља, пред којима има само да се поклони или пропада. Нема у ономе што је у том политичком тестаменту, ничега што би могло да смета, да понижава и најситнијег човека из ма којих наших крајева, ако је наше крви нашег порекла, наше душе, али има у свакоме ко је против ове државе и ове нације, као пре што беху против Србије, не један поборник других партијских нијанса, него на крају крајева, један потајан политички противник који није, са националистичког гледишта, много бољи од оних чија је идеологија дала галерију типова у Перчеца и Павелића.

Политички проблем је данас у томе не дозвољавати полтронске нијансе, него на једној основној линији скинути маску онима који су против и дати веру онима који су за.

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

26. септембар 2012.

СРПСКО ЦАРСТВО УОЧИ МАРИЧКЕ БИТКЕ

БИТКА НА МАРИЦИ - МУТНА И КРВАВА


Након олује, кад нико не очекује напад, турска војска се неопажено привукла и српски логор окружила са свих страна

Хаос у мраку

У ноћи 26. септембра 1371. године, након олује „када нико не очекује напад”, турска војска коју је водио Евренос-паша неопажено се прикрала и са свих страна окружила српски логор. Пред јутро почео је општи напад који је изазвао панику међу неприпремљеним и унезвереним српским војницима. Иако је Турака било много мање него Срба, изгледало је као да су многобројнији јер су нападали са свих страна. Турски летописац бележи како „у забуни и у неприлици нико није знао шта да ради у ноћном мраку... и коњи су се поплашили и пооткидали те општу забуну увеличавали... када је почело свитати Срби су жалосно грунули у бекство, мада их нико није гонио...” Старац Исаија пише да „веома велико мноштво – једни од оштрице мача умреше, други у ропство одведени беше, а неки од њих спасоше се и бегством дођоше”.

Према позном писцу, патријарху Пајсију који је своју причу забележио два и по века након битке, деспот Угљеша био је тешко рањен у боју. „Како му је крв текла, а како није имао чим привезати ране, нити се где склонити, узађе на неке висове, паде с коња и ту му дође крај живота, те дух Богу преда. Његови га млађи ту погребу и гроб му се и до данас зна...” Други српски патријарх, Арсеније Чарнојевић, записао је да је 1682. године код места званог Хараманлија посетио „гроб храброга Угљеше, брата Вукашина краља”.
За разлику од Угљеше, за Вукашинов гроб се не зна. По једној легенди, убио га је неверни слуга након битке. По народној песми „Марко Краљевић познаје очину сабљу”, Вукашина рањеног са седамнаест рана носила је „мутна и крвава Марица”, све док га није погубио неки Турчин, желећи да се домогне његовог оружја и „дивног одијела”. Према народном певачу, Марко Краљевић осветио се Турчину за смрт свога оца („ману сабљом од Прилепа Марко, скиде главу Турчин-Мустаф-аги”). Стварност је, нажалост, изгледала другачије.

Цар Стефан Урош Нејаки на фресци манастира Псача, недалеко од Криве Паланке, данас Република Македонија.

Два месеца након битке на Марици у тридесет петој години умро је цар Урош. Само деценију и по након смрти Душана више није било ни цара, нити српског царства. Вукашинов најстарији син Марко крунисао се за српског краља, али владао је само над сопственом, све мањом облашћу око града Прилепа. Добар део Душанових некадашњих земаља на југу потпао је под вазални однос према Османлијама. Вазали емира Мурата су постали краљ Марко, браћа деспот Драгаш и господин Константин Дејановићи у Македонији, као и војвода Богдан. Према речима војводе Милоша из народне песме: „настало је пошљедње вријеме, хоће Турци царство преузети, хоће Турци брзо царовати...” (Зидање Раванице). Ипак, ма колико силни, Турци су још били далеко од заузимања целокупне Србије и Балкана. Огорчена борба непрестана трајаће још више од века.