31. март 2013.

ДОБРОДОШЛИ НА НАШ ФОРУМ


Позивамо Вас да се региструјете на наш, новоосновани форум, и прикључите расправама и дискусијама са вашим истомишљеницима. Позивамо Вас да узмете учешће у стварању форума, са квалитетним и богатим, идеолошко-историјским текстовима који ће напајати знањем будуће политичке војнике. Наш циљ је да овај форум буде место окупљања искључиво проверених и квалитетних људи. Прави пут истинског српског националсоцијализма! Добродошли.


ОВО ЈЕ ЕВРОПА


"Мешање крви и тиме проузроковани пад расног нивоа су једини узрок одумирања свих култура, јер људи не пропадају због изгубљених ратова, већ због губитка оне силе отпора која је својствена једино чистој крви."

Да би превазишли све препреке и проблеме, национално свесне патриоте широм Европе се морају ујединити, и заједно наступити против пошасти "новог светског поретка". То је једина шанса, да европски националисти напокон стану у један фронт, јер иначе ће их раздвојене непријатељски жрвањ лако смрвити. И ми Срби смо европски народ, и много пута у својој историји смо стајали на бранику Европе, бранећи је од спољашњих непријатеља. Када спомињемо европске националисте, не мислимо на властодршце и марионете "новог светског поретка", нити на моћнике светских влада, који су креатори свих могућих невоља на земљи. Ми искључиво мислимо на родољубе, који су солидарни са осталим народима, као и са Србима.

NOUA DREAPTA: KOSOVO JE SRCE SRBIJE


29. март 2013.

ПОВОДОМ ТРОГОДИШЊИЦЕ СИМОВИЋЕВОГ ПУЧА - Милан Недић

Браћо Срби и сестре Српкиње!

На предвечерју смо 27. марта, тужне трогодшњице нашег пропадања и сталног изумирања. 27. марта пре три године, појавио се највећи демон српског народа, његов гробар и његов најљући непријатељ – Душан Симовић. Он је једним безумним актом самовољно, збацио закониту власт са једном групом политичких малоумника официра и у року од 10 дана упропастио једну велику државу, Југославију, од 275.500 квадратних километара и 16 и по милиона становника. Прогласио се претседником владе; преторијански, јаничарски, самозвано почео да кроји капу држави, коју су милиони њених грађана својим великим жртвама и крвљу створили. Ко га је на ово овластио? Краљ - не! Народ - још мање! Шта је хтео овим чином? Да послужи своме народу – Боже сачувај! Него туђину: Енглезима, Американцима, Совјетима, сваком ђаволу само не Србији и Српству. Цео је његов рад основан на лажи и превари: и пуч, и прокламовање пунолетства Краљевог, брига за монархију и Краља, за демократију и удружену опозицију. Све, све сама обмана. Он је не мислећи на последице увалио Југославију у рат, па побегао. Он, генералисимус наше војске, бегунац са бојног поља, оставио је војску и народ самом себи да сносе последице једног безумног подухвата, авантуристичког и неурачунљивог. Довео је земљу у рат, па побегао и он и влада. Њему је била преча жена, ташта, свастика, кћи и зет но судбина народа и државе. Пометао их је у државне авионе и одневши и народно злато, побегао право на меке душеке удобних лондонских хотела. Тај гробар српског народа и Југославије после трогодишњег ћутања - повампирио се. Тога суманутог човека поново су извукли Енглези на трагичиу позорницу судбине српскога народа. Треба српски царод да да још милион жртава. Што да се прилава фина енглеска крв, кад може српска сељачка. И зато су позвали старог плаћеника Душана Симовића, да им буде на помоћи. Симовић се није питао ни 1941: шта ће бити од српског народа? Још ће мање данас, када му је понестало блага. Његова луда политика прокоцкала је све: народ, државу, небројене жртве, велнке материјалне и културне вредности. Он се не запита: Шта ћемо добити у накнаду за све то? Каква је то политика која од готовог прави вересију? Каква је политика која жртвује све, која баца у смрт милионе својих најбољих синова, да би повратила оно што смо већ имали и што нам нико није угрожавао? Последице ове безумне политике данас сносимо сви ми, који смо остали на дому и ова наша несрећна деца у заробљеништву.

Зашто? За кога толика крв? За чији рачун толике патње? За кога толики гробови опојени н неопојени? Зар за Енглезе? Зар за Американце? Зар за белосветске јевреје Стаљинове? Зар зато да српски народ пропада? Зар зато да се Срби истребљују? Ето, браћо и сестре, те и такве благодети донео нам је Душан Симовић 27. марта 1941. године, он и његови пучисти. Ми смо ову несрећу могли пребродити, без жртава, или ако не сасвим без жртава, а оно са минималним. Ми смо могли остати неутрални до данашњег дана, па да нас ни глава не заболи. Ја сам ово казао усмено и писмено меродавнима још 1940. године као министар војни у влади Цветковићевој. Улазак у рат сматрао сам као најгоре, најкобнпје решење; прорекао сам расуло Југославије и њену пропаст, а српски народ да ће платити цех ове ратне пустоловине. Немачка је имала особитог интереса да Југославија буде и остане неутрална, јер је својом неутралношћу спречавала Англосаксонце да Балкан постане поприште рата. Српски народ и Југославија ступањем у рат ризиковали су све да изгубе, а ништа да не добију. Ето, ту просту и јасну истину нису видели ни Душан Симовић ни наши политичари, који су само желели да се дочепају власти, па коштало шта коштало и народ и државу.

Наш народ сам је прозрео сву ову перфидну енглеску политику, која га је увлачила у рат не за његове интересе, но за енглеске.

Зато рат 1941. није ни личио на раније ратове. Зато ни српско оружје није дошло до изражаја и српски народ преварен и издан од својих вођа, који га кукавички напустише, положио је оружје. Он није имао разлога да се бори са Немачком, која је Бечким пактом 25. марта те године дала све гарантије за његов опстанак, за његову територијалну целокупност, за његову сигурну будућност. Шта је Немачка тражила од Срба? Само да буду мирни, да гледају своја посла, да се не мешају у обрачуне великих сила, да буду неутрални. За такво наше држање нама је у овом страшном рату био обезбеђен миран живот, осигурана слобода, па чак нам је обећан и излаз на Бело море преко Солуна. Ово нам Енглези као Словенима никада не би дали, нити ће нам дати икад.

Уз то била нам је пружена могућност да извозећи вишкове својих производа и сировина, упознамо благостање какво српски народ никада раније није имао. Да смо сачували државу, да смо остали изван рата, данас би по своме политичком значају и економској снази другу песму певали.

Зар смо ми морали прво да улетимо у рат и без икаквих уговорних обавеза са ма ким, и то сами самцити, голи као прст, кад је стајало Немачкој на расположењу незапослених 200 прворазредних победоносних дивизија, које су нас смлатиле за десет дана.

Ето, то је висока политика великог мужа Душана Симовића и његове удружене опозиције. Али српски народ платио је и плаћа ову виспрену политику својих великих мужева својом кожом.

Стотине хиљада Срба нема на овом белом свету, а пали су ради једног партиског погрешног рачуна вођени једним демоном српског народа.

Кад су пучисти побегли са бојног поља десетог дана после објаве рата Енглеској у наручје - по ајкуле изненадили су се: како су их енглеске госе хладно дочекали. Убрзо су их разјурили: Краљеву околину ликвидирали, а пучисте се разлетели по целоме свету.

Енглеска политика и даље је остала перфидна према српском народу. Њој је српски народ послужио за поткусуривање; кад није имала кога при руци да нахрани своје крвожедне савезнике бољшевике, она је најрадије давала српске главе у замену за енглеске и лила српску крв, место енглеске. Њој се дала прилика 22. јуна 1941. године да нас искористи.

Њена политика, њена пропаганда, њени агенти јевреји и наши одроди, англофили, гурнули су српски народ у буну против Немаца, окупатора, који је победоносно напуштао Србију ради борбе са Совјетима.

Енглези су измислили Народно-партизански ослободилачки рат, преваривши националце да са комунистима нападну окупатора. Резултат је био поразан. Та англо-бољшевичка спрега коштала је Србију прескупо. Побуна је била угушена, Србија разорена, многа огњишта угашена. Породице сатрвене. Симовић и компанија не запиташе се: Како је народу? За чији рачун ово ми радимо? Не, они напротив и преко радиа и преко летака и преко својих гласоноша викали су и уз гусле певали, уваљујући све више наш народ у несрећу.

Енглеска политика нам је нанела велику несрећу и тиме што је обмањујући наш народ разбијала наше националне редове, рушила нашу народну слогу. Она је хтела да нас још једном употреби као слепо оруђе своје политике. Зато је Енглеска раније толико хвалила Дражу Михајловића, гледајући да га искористи за своје себичне рачуне.

Зато су од стране Енглеза најбољи српски родољуби стављани под слово з, мучки убијани и тиме стварани предуслови грађанског рата - као да се мало несрећа сручило на српски народ, па је требало још да доживи и страхоте грађанског рата. Напади на српске оружане одреде који служе само Србији и Српству, такође су дело те подмукле енглеске пропаганде.

Али, они који су се заносили или се још увек заносе енглеским пријатељством виде сада и наличје тог њиховог англофилства. Ваљда је и њима сада јасно да је њихова безумна акција била од суве штете по српски народ. Сада би требало да и они увиде да у вери у властиту снагу и у народној слози лежи наш спас.

Кад Дража није хтео да даје Енглезима онако и онолико колико су они желели, просто су га одбацили као исцеђен лимун. У енглеској рачуници појавио се нови фактор несрбин Јосип Броз звани „Тито". Њему су се Енглези више зарадовали но Дражи, кога су послали у архиву, бацили у старо гвожђе. Ударили су у бубњеве и таламбасе и затрубили на све стране производећи га, и за генерала и за маршала, дајући му и злато, оружје и муницију, правећи му чипраз-диване, шаљући делегацију генерала па чак и лордовских синова на поклоњење.

Зашто све ово кад је Тито бољшевик и непријатељ енглеског капиталистичког поретка? Он треба моментално да спасава ситуацију, да не лете енглеске главе на европским бојиштима. Боље је југословенске, односно српске. И Тито је данас једини миљеник Енглеске.

Енглези веле, њему ћемо дати све, јер се он бори противу Немаца место нас. Нека гину други, што да се пролива аристократска плава енглеска крв. Енглези ће и даље ратовати памећу, а они крвљу и мртвим главама.

Код Енглеза је све на продају и образ и част и поштена реч и гаранција - све. Јуче су уздизали Дражу, данас му вичу доле. Пре су Краља Петра и његову југословенску владу ковали у звезде, злоупотребљавали лондонски радио позивајући Србе да устану на оружје. Сад им не треба ни Краљ Петар ни југословенска влада.

Зато је сад она „велико зло", банда авантуриста и гомила реакционара. Сад су све и сва Тито и његов комитет. Пре су обећали Краљу Петру Југославију и престо. Сад му веле: после рата народ ће се изјаснити: хоће ли монархију или Краља. А то гласање треба да припреме Јосип Броз и његове крволочне банде, којима треба да приђе српски народ.

Југословенску владу јуре по разним континентима земаљске кугле. Сад дају југословенско злато банди Титовој, а терају из државе оне који су по њиховом диктату приредили 27. марта 1941.године пуч и упропастили народ и државу.

Ето то је енглеска перфидна политика, то је енглеска захвалност, то је енглеска правда и поштење. Та Енглеска каже да се бори за сутрашњи бољи свет, за правду, за човечанство. Због те и такве Енглеске српскн народ страда, проређује се, гине, стално је у животној опасности, стално лебди између живота и смрти.

Ето таква је енглеска политика са својим трабантима код нас упропастила Југославију и српски народ.

Ја вам ову жалосну повест нисам испричао да вас уплашим, али вам кажем отворено и истинито. Српски народ лебди између живота и смрти. Само још један погрешан корак, па нас може ђаво однети. Стога је дванаести час да се манемо свога личнога, да не мислимо на наше личне интересе, личне амбиције, партиске лудорије и да не говоримо као они у селу Ба шта ће бити у будућности не водећи рачуна о садашњици. него да мислимо шта нам ваља радити да останемо живи. Најважније је мислити само на српски народ, на његово спасење и опстанак. Мислити својим мозгом и ићи ка својим народним интересима. Не слушати са стране никога, не поводити се ни за ким.

Од Енглеске и осталих немамо шта очекивати до несреће и преваре. Морамо се поуздати у се. Морамо бити начисто с тим да је Краљ енглески заробљеник и да мора говорити и радити како му Енглези нареде. Та њихова наређења, савети и поруке изнуђени су силом, па за нас не важе. Народ мора сам себе спасавати и бирати пут којим ће ићи.

Ми Срби сви смо за Краља и монархију, па нам не треба у том погледу поруке ни лекције. Нећемо служити никакву нову владу пучистичку Симовићеву, ни ортачку Симовић-Титову. Симовић је демон српског народа и његов гробар, а несрбин Броз звани Тито, највећи крвник откако српски народ постоји. А пошто наши непријатељи виде да српски народ неће са Титом у „ослободилачку партизанску Титову војску", то измишљају нову фирму ради требљења српског народа, делећи га на монархисте и републиканце, али ће и ту коначно насести. Ми вичемо у сав глас: Ми Срби, ми смо монархисти.

И ове ће године трајати рат, а ко зна да ли ће се завршити и идуће. Зато сви Срби ма где били морају се држати ових начела: Сачувати што више српских глава; не лити драгоцену српску крв узалуд; Свом Српству матица је Мајка Србија; Највећи непријатељ Српства је комунизам. Њега треба требити из српске народне њиве, без милости до краја. Највећи је душман српскога народа онај који дели Србе на ма какве фракције, партије или фронтове. Сви Срби морају бити у једној јединственој фаланги, окупљени у свесрпској легији Сви Срби сложно, братски на окуп, да се спасавамо сами.

За све Србе насушна је потреба да свуда чувају ред, мир и рад. Сваки дан проведен у миру ојачава Српство и чува га за будућност. Остати мпран до краја рата. Уједињен српски народ не може ништа изненадити ни у грађански рат увући. Ово је најбитније. Свуда организовати српске оружане јединице противу комуниста уз помоћ немачку и са њима лојално сарађивати свуда. Веру српску православну и прадедовску чувати и штитити као највећу српску драгоценост.

Ја сам сигуран, драга браћо и сестре, да ћете ме разумети. Трогодишње искуство нас је много чему научило. Уверен сам да више нико неће српски народ ни залудити ни преварити. Имајте на уму, сада долази највећа борба и највеће искушење; енглеска победа у Европи била би уствари бољшевичка победа.


БОЉШЕВИЗАМ КУЦА НА ВРАТА ЕВРОПСКА ЕВРОПУ БРАНИ НЕМАЧКА.

Капитулацнја Бодољеве Италије показала је каквим страшним борбеним снагама располаже Немачка. Многи ће се тешко преварити „ако хоће неко решење", јер би то решење имало да проспе море енглеске и американске крви, а то неће ни Енглези ни Американци. Јер ко би држао колоније? Ко би владао половином света? Ко би збирао богатство земаљске кугле? Отуда су они готови да испуне све захтеве Стаљинове, само да и даље тече крв туђих војника и народа, а не њихова. Посао је посао - веле они.

Драга браћо и сестре!

Из овог историјског места, из белог града Београда, бастиона унесрећеног Српства, на домаку плаве Авале, тог вековног споменика српског јунаштва и мучеништва, у име вашег опстанка поручујем вам; Господ Бог хоће да ми сами будемо ковачи своје судбине. Дошао је тренутак да се оствари и духовно и материјално једивство српског народа. Оно мора да буде српско вјерују свију нас, да једнако мислимо и радимо и не доживимо више 27. март 1941. године. Један је непријатељ пред нама: енглеско-црвена аждаја-Тито и сви они који се иза њега крију и Србе требе. Заборавимо све заблуде и лутања. Удримо сложно противу њих сви Срби ма где били и српским се крстом крстили. Нема двојбе, бирајмо: Спас или пропаст. Ако продужимо овако разједињени и разривени, сигурно ћемо пропасти; ако се сложимо, спашћемо се, јер су Бог и правда са нама.

Помоз Боже, да се Срби сложе!

Живео српски народ!

МИЛАН НЕДИЋ
26. марта 1944.

27. март 2013.

27. МАРТ - Димитрије Најдановић

Нема чуднијег датума у нашој историји од 27. марта. Чудан је по глупости својој, политичкој глупости. Политичка глупост је ограниченост политичког видика, скудоумност политичког расуђивања, убогост јасног политичког сазнања, потпуно одсуство политичке визије, провиђања. Али је ова глупост савршено безопасна, чак и занимљива као све глупе и приглупе ствари. Наравно, док је затворена у мозговима носилаца политичког опскурантизма и медиокритизма. Док је јалова ментална работа политичких стоних и собних стратега. Док је стерилна од сваке акције. Она се још може некако подносити докле не прође пречник свакидашњег политичког ћаскања, ћеретања и чаршијања, да не кажемо брбљања. Онога часа кад политичка “златна просечност” пређе границе тржишта, кад захвати димензију државништва, заплете се у судбински строј народа, она је претерано опасна. Опаснија од сваке друге глупости. Нека су те друге глупости и највеће, последице њихове никад не могу узети тако, ни приближно тако, катастрофалне размере. Оне бескрајно мање погађају народну заједницу. Јер се политичка глупост, пројектована на платна државничке акције, увек односи на цео народ и народни дом – народну државу. Јер држава није ни само моја, ни само твоја. Она је увек наша, неодољиво наша. Наша и по злу и по добру. Све, дакле, може донекле бити privatsache, приватна ствар. Само је држава respublica, општа ствар. Зато се само државнички потези, мудри или луди, преносе као електрична енергија целином народних постројстава. Може неко сумњати у теорију тоталитаризма. Нешто је несумњиво: народ искључиво кроз државу доживљава тоталитарно судбину. Народ је само у својој држави усређен као свест и самосвест. И само ред у држави налази одјека у васцелој структури народа. Март 27. показао нам је шта значи глуп поступак у животу једне државе. Онима којима глупост наших “мартоваца” није онда била јасна, нека се данас сете беде у којој смо, голотиње и сиротиње наше, невоља догледних и недогледних.

Глупост никада не иде сама. Нарочито политичка. Свако слепило има свог слеповођу. 27. марта појавио се слеповођа у свој својој голотињи. Као Мефистовел без маске. Лакомост му је име. Лакомост, најмрачнији нагон стогодишњег нашег живота. Лакомост, као властољубље, властодржачка похлепност, нека врста политичког сладострашћа. Онај нагон који је у историји нашој копао очи и гробове оцима и синовима, прогонио и убијао владаре, сакатио народ, губио битке и царства. Та је лакомост 27. марта нагрнула као бујица кроз проломљену брану. Већ читаву деценију распаљивана је бестија наших властограмзивих и властограбежних лакомаца, држана на ланцу, мучена глађу, грозно мамљена сталним измицањем жртве, свевласти. Они, који су се тога дана докопали канџама државе, били су несумњиво у делиријуму владавинске похоте. Самим тим у пуној демонији грабљивости. Највећи доказ те демоније јесте дружба и братимство свих партијских малих и великих цезара наше недавне политичке прошлости. Ове међусобне крвнике, ситне и убоге Алкибиаде и Милтиаде, окупили су уједно заједничка глад и заједнички плен. Закрвљене и раздељене могла је ваистину једна једина сила да их искупи: демонија властољубља.

Разуздано властољубље не зна за законе. Само је себи закон. Дакле безакоње. Закон Бога живога који је и Бог историје: Бог народа и његових држава, закон верности Отачаству, закон предане и свете службе народу, закон чувања домовинског тла, закон љубави према Нацији, закон страхопоштовања према писаном и неписаном уставу, закон одговорности - све те законе погазило је разуздано властољубље мартоваца. Властољубље разуздано. Њему се десило да и само себе прегази. Јер је у фуриозном налету сам “валов” њихов оборен, преврнут: отмичари су преврнули народну софру, државу. Слепи, похлепни и разуздани нису они ни осетили да се онога часа пир њихов претворио у државну даћу. Онога часа када су злочиначки посегли за прелестима властодржја.

Нема чуднијег датума у нашој историји од 27. марта. Ако се тога дана обелоданила стидна похлепа мартоваца за влашћу, јавила се у јаркој демоничности и беда режимства. Само је злодух и режисер вечне пакости, ненависник неки црни наше домовине могао да оглави земљу тако малим људима у тако великим данима. Не може се иначе рационално објаснити да се језивим ланцем режима у току више година везују и окивају најспособније и најдинамичније снаге народне. Јака држава, сређена, очврсла, смирена и измирена, још и може поднети на својим јаким плећима слабачки сој државника. Лако је Гуливеру изаћи на крај са лилипутанцима. “Не плаши ме у кожуху бува”, могла би та држава довикнути сваком опаком и наопаком, тако многобројном режимском узрочнику наше пропасти. Али јака у потенцији, наша држава била је слаба у акту, у стварности. Никад слабија! Шта све њу изнутра није разједало, сушило и црвоточило? Колико она није имала у самој себи тајних и јавних непријатеља? Шта је у њој било нерешених проблема, тако крупних и тако неодложних? Њен добри геније вапио је за изузетно мудрим, снажним и храбрим људима. Њена ситуација тражила је максимални хероизам мисли, срца и дела. Зли геније, међутим, дао јој је не само искушења и слабе људе, не само људе са посним доживљајем самородног тла, не само са преслабим капацитетом државничких способности, већ и онај одмет мајушника, делегиран по принципу горег од горега. Делегиран нашим одвратним партијским ситом и решетом. Тако у зениту наше трагедије видимо и врхунац наше режимске охлократије. Са тог врха, који је иначе одређен за постоље политичким херојима и генијима, лучили су се и утискивали у народни организам отрови који су целу земљу, просвећене и непросвећене, велике и мале, заносили у бунило незадовољства и рушилаштва. “Нико миран, а нико довољан!” Што је цео један народ, велики у свим својим пресецима, био делимично огрезао у интелектуалну и моралну идиотију (а идиотија на грчком значи незнање), што су многи и многи остали без духовног и телесног хлеба, забасали у мржњу према свему и свачему, засевали као ножеви у сва порицања и одрицања, то највећим делом има да се захвали режимским челницима, који су предњачили у сваком злу. Буна одоздо, то је ехо одозго. Разграђивање државе одоздо, то је сенка истих поруга од режимских самовласника. Није истина да је режим једнога народа онакав какав је народ. Пре је обратно истина. Одоздо и одозго рушила се кућа. Најпре одозго. Одозго и одоздо гнојио је огроман чир. И режимским илузионистима било је јасно да је са цеђењем гноја оцеђен и сав њихов властодржни илузионизам. 

Невероватна су била та режимска чудовишта! Без политичких принципа, без политичког морала, без политичког карактера! Они су мислили да се интригом споља и изнутра може државствовати. Сама реч држава упућује, чисто етимолошки, на нешто одређено, чврсто, постојано. А не на нешто ефемерно, колебљиво, флуксивно као што је интрига. Они су уображавали да ће трајним политикантским амфибролизмом и дволичношћу споља и изнутра одржати себе и извојевати своју победу над неумитним и неумољивим каузалитетом политичкога процеса. Провинцијалци какви су били, рђави ђаци наше политичко – партијске касабе, они су веровали да су потреси споља и изнутра иначе неповратно прекретничког значаја, нешто слично нашим партизанско-котеријашким маскарадама. Па су прибегли трику, блефу и маски. Плиткоумни, они су веровали да се, споља и изнутра, нешто заврзава, нешто прелазно, нешто што ће се само од себе распасти. Па се ваља само одржати. Отуда њихова политика дана и комада у данима столетних одлука. Једном речју, они су на фикцијама, заваравањима, двосмислености, интризи и другим политичко-паланачким реквизитима изграђивали заштиту државе. Дошао је као страшна одмазда 27. март. Дошао удар и споља и изнутра. Тако силовито и муњевито, тако изненадно и непосредно, да су заједно са својим гресима смрвљени. Судбина њихова - судбина мартовских превратника, тешко нама, и судбина државе!

Нема чуднијег датума у нашој историји од 27. марта. Трајни режимски кич, који је имао свој пандан у трајном превратничком кичу, ишао је на руку главним народно-државним непријатељима. Непријатељска тројка: јеврејство, масонство и комунизам, државоборна тријада, руководила је троструким методом у три правца, са трима потенцијама органског расула Нације. Протагонисти тог расула утицали су неодољиво на режиме. Они не само што су се трудили да људи великог формата не дођу на управу земље, већ су настојали да у слабићким режимским асамблима имају високе своје анонимне протекторе. Сиренска реч и златна пара саблажњавале су лако режимске охлократе. Што није могла идеологија, могли су долар и червоњец. По себи узетима, спутаване су им тако још више руке. Некада су те руке и дрешене. Махом онда кад је требало увек трезне, будне и неподмитљиве родољубе везивати, тући и таманити. То је била прва потенција тропрежне политомахије, јудеомасонскокомунистичког државоборства. Но та корупција, политичка и материјална корупција одозго, није била довољна. Јер режим је режим. Ма како слаб, у природи је ствари да режим владавинском тежом својом буде везан за државу. Друга је потенција државоборства морала наћи снаге, која ће одувати режим – у своје време: уништити и ту природну везу. Зато је у партијским десператорским редовима представника похлепног, а незасићеног властољубља, у редовима мартоваца, регрутована екипа преузимача власти. Главним актерима, политичким актерима мартоваца, понудио је Сатана, велики кушач, као некада Христу “сва блага овога света”: власт. Апеловао је на њихово слепило и слеповођу: на глупост и похлепност. Апеловао давно, пре преврата. Онда је била у снажној акцији и трећа потенција: она која је режимским пустахилуком провоцирано незадовољство стилизовала и компоновала по систему црвена партитура, у знаку совјетофилије. Бескућницима, многим разочаранима, вређанима, пљачканима, незадовољницима (а ко то није био сем добро плаћених режимлија?) обећано је богатство, слава, правда, уживање, благовање. Обећан рај на земљи. Под једним условом наравно: да се та маса незадовољника претвори у бољшевичку гиљотину... Три потенце државоборне, уствари све три само различите хипостазе Израиља, три су атентатора против народа и његове државе. Марта 27. ликовале су ове државоборне силе.

Нема чуднијег дана у нашој историји од 27. марта. Јер нема већег издајства. У фокусу једне трагикомедије или, како би рекао шпански мученик, филозоф Унамуно, једне комитрагедије, јарко су осветљена три издајничка лика: лакомо и лакоумно превратништво, слабићко режимство и тотално државоборство народних непријатеља.

Др Димитрије Најдановић (1942.)

26. март 2013.

БЕСМРТНИ ХЕРОЈ - МАЈОР ЗОРАН РАДОСАВЉЕВИЋ

Рођен је 26. фебруара 1965. године у Приштини. Будући да му је отац Светозар био војно лице при Југословенској народној армији, и да је, због потребе службе, често мењао место становања, и Зоран се, заједно са мајком Радојком и сестром Снежаном често селио. Детињство је провео широм старе Југославије, преко Скопља, Крушевца до Београда. Завршио је Основну школу „Старина Новак“ у Београду. Школовао се на Ваздухопловној општој средњој војној школи „Маршал Тито“ у Мостару, а затим на Ваздухопловној војној академији у Пули и Задру. По завршеној војној академији каријеру војног пилота започиње у Београду 1986. године као пилот-ловац на авиону МиГ-21. Године 1992. бива унапређен у чин капетана прве класе. Исте године Зоран завршава преобуку на авиону МиГ-29 и постаје један од најмлађих пилота у ескадрили Мигова 29 југословенског ратног ваздухопловства.

Постхумно, на аеродрому Батајница сваке године додељује се награда која носи његово име најбољем одељењу. 1996. године уписао је последипломске студије на Саобраћајном факултету Универзитета у Београду, где је и магистрирао у јуну 1998. године. На овом факултету се од 1999. године додељује годишња награда за најбољег студента на Ваздушном саобраћају која носи његово име. Није имао деце и није био ожењен.


NATO бомбардовање почело је 24. марта 1999. године. Зоран је те вечери био у свом стану на Новом Београду где је живео заједно са својом девојком. Следећег дана одлази на војни аеродром „Батајница“ и придружује се својим друговима из 127. ловачке ескадриле „Витезови“.

Наредног дана одлази код своје мајке и сестре. Његова мајка Радојка тада га је замолила:
— Сине мој немој да летиш.
Шта је човек ако изгуби отаџбину? Ми пилоти морамо да полетимо и преузмемо први и најјачи удар агресора како би спасили бар једно дете у овој земљи, рекао је Зоран својој мајци. 


Следећег дана, 26. марта 1999. године добровољно се јавио да оде на борбени задатак. Зоранов МиГ-29 оборен је у рејону Мајевице, на територији Републике Српске.


Сахрањен је на гробљу Лешће у Београду. Постхумно је одликован Орденом за Храброст.

Никада није проглашен за хероја.



25. март 2013.

СТАРИ И НОВИ ПОРЕДАК

У либералистичко-капиталистичком поретку нација представља збир појединаца, који имају слободу да се у животној утакмици боре један против другог. У ту сврху они имају право да се удружују. На тај начин су настали трустови, картели, синдикати, професионална удружења, па и политичке орган изације, које омогућавају овај рат сваког против свих, тако да је марксистичка класна борба само логична последица ове опште зараћености у оквиру нације и државе. Од свега наравно нација и држава највише трпе.

Нација је разједињена, без какве више идеје водиље, а држава слаба, услед удараца који јој се час с једне, час с друге стране наносе. Сукоб између рада и капитала само још више појачава класне разлике и утврђује материјалистичко схватање света и живота. Лично богаћење постаје највиши идеал, а грабеж и отимачина, заједно са тлачењем слабијега, бивају тако рећи законски признати. Све се то врши тобож у име принципа селекције, при чему често побеђује аморални тип гангстера, политичког ђилкоша, пословног шпекуланта и бирократског афераша.

Благодети оваквог поретка ми смо сви осетили у нашој бившој држави. Таква, она је морала пропасти. Чињеница пак што српски народ не жали за њеном прошлошћу доказ је његовог моралног здравља и његове државотворности. Непомућеним политичким инстиктом српски народ осећа да се нова држава има да изгради на чвршћим и трајнијим темељима.

Та нова српска држава је у стварању, иако под нечувено тешким околностима. Није можда ни важно уколико ће се она у овом ратном времену моћи остварити. Али оно што је врло важно јесте чињеница да се у српском народу све више учвршћује уверење да његова нова држава мора бити национална и социјална. Народ у њој мора бити сложан, повезан честитошћу и вером у вечну правду. Држава као власт, мора бити регулатор свих односа и вршити врховни надзор, неумитна према свакоме ко ради против општих интереса.

Рад мора бити опште право и општа дужност, а награда се има додељивати према његовој општој корисности и према томе како се врши. Себичњаци, забушанти и паразити морају бити сузбивени. Класне разлике морају нестати. Читав српски народ мора бити уједињен у духу старе српске задружности, по којој се сваком зна његово место, али сви раде по начелу: сви за једног и један за све. Такав, српски народ ће себи изградити трајнију и праведнију државу.

ВЕЛИБОР ЈОНИЋ
‘’Српски Народ’’, број 28.

Текст преузет из часописа: ''НАША БОРБА'', бр. 1/2013. Више информација о првом броју нашег званичног идеолошког часописа ''НАША БОРБА'' можете погледати ОВДЕ.

ПАМТИ, СРБИНЕ!

И овог марта сећамо се два догађаја, два почетка злочиначких антисрбских подухвата – арнаутских терористичких банди и ционистичко-атлантистичке хорде. Годишњицу првог обележили смо пре недељу дана, када смо у својим молитвама поменули све Србе пострадале у шиптарском погрому 2004. године. А пре тачно четрнаест година, над србским небом је под сатански лицемерним називом „Мислордни анђео“, отпочео напад НАТО агресора, који је у свом антихришћанском и антисрбском пиру, окрутно и злочиначки убијао србску децу, мајке и немоћне.

Чак и најнаивнијима је одавно већ јасно да је НАТО агресија имала за циљ стављање окупаторских, демо(но)кратских окова србском народу, у којима он нема могућности да заштити своју земљу, већ континуирано бива подвргнут најстрашнијим мучењима и прогонима, какав је био и поменути мартовски, а који се догодио пет година након што је, под кишом бомби и ракета, почело завођења евроунијатске и глобалистичке окупације.

У јеку праве трке у поданичком служењу интересима западних моћника, отворене издаје и одрицања од Косова и Метохије, системска паразитска чаура, уз помоћ издајничких медија, у потпуности је маргинализовала позадину и циљ, па и сам помен србским жртвама које су невино пострадале у овим ужасним догађајима. Међу њима, у системским медијима је нарочито забрањен спомен хероја који су пали у одбрани отаџбине, чиме бриселски полтрони настоје да на србској земљи, без већих потешкоћа, обришу крваве трагове својих западних ментора.

Упркос таквој тенденцији, свој допринос разбијању системске блокаде и чувању истине о НАТО злочинима и јуначком србском отпору, београдски активисти Србске Акције дали су истицањем транспарента са поруком: „24.3.1999. – Памти, Србине!“. Јер насупрот политици Система, србски родољуби стоје у одбрани истинских србских вредности, са поносом се сећајући на непоражено србско оружје у сасвим неравноправном сукобу. Непоражено, јер захваљујући србским бранитељима и њиховој јуначкој борби, НАТО трупе данас не окупирају србску престоницу, те и даље уживамо макар тај најбаналнији вид слободе.


20. март 2013.

ПЕСМА О МАЛОМ ХЕРОЈУ

Данас се навршава 20 година од трагичне погибије Споменка Гостића, који је као припадник Војске Републике Српске живот изгубио на озренском ратишту. Споменко Гостић (1978) погинуо је од гранате 20. марта 1993. године недалеко од свог села Јовићи на планини Озрен. У тренутку, када је погинуо, имао је само 14 година. Тада је, осим њега, живот изгубило још пет српских војника. Ако до сада нисте чули за Споменка Гостића, детета које је свој живот поставило у темеље Републике Српске, ОВДЕ можете прочитати нешто, а интервју са њим, можете погледати ОВДЕ.


У некој земљи, у једном рату,
десетине мртвих у једном сату,
стотину гине у једном дану,
у једној земљи на Балкану.

У једној земљи, где крв се лије,
где нико никог волео није,
где један дечко голобради,
постаде део историје.

Рођен у селу у Јовићима,
не верујем таквих више да има,
тамо где туга нема краја,
у Босни, негде код Маглаја.

У крвавом рату, где смрт не бира,
обавља дечак дужност курира,
стазама козјим од чете до чете,
Споменко Госпић то храбро дете.

Могао је да не буде близу,
да безбрижно шета по Паризу,
да не легне млад у хладну раку,
јуначко срце је у дечаку.

Несрећног марта, несрећног сата,
на Јовиће паде граната,
оста дечак вечним сном да спава,
покрио га је вео заборава.

Није за њим заплакала мати,
није суза потекла ни тати,
сестра дуге косе не расплете,
никог није имало то дете.

Имао је четрнаест лета,
волео је земљу којом шета.
Решио за српство да погине,
нека ти је лака земља сине.

Аутор непознат

ИЗЈАВА Г. ХИТЛЕРА ДОПИСНИКУ „ВРЕМЕНА“ - Милош Црњански

Данас пре подне г. Адолф Хитлер, примио је у тврђави Нирнберг, од 250 новинара који су присуствовали националистичком конгресу, осам страних новинара међу којима и нашег дописника.
Нешто после девет часова, колона аутомобила на челу које се налазило аутомобил са г. Хитлером, кретала се кроз густ шпалир народа, који је тријумфално поздравио свог вођу. Одмах иза аутомобила г. Хитлера ишли су аутомобили у којима су се налазили новинари које је г. Хитлер позвао на доручак у тврђаву Нирнберг. Одмах по доласку у тврђаву г. Хитлер је лично примио новинаре.
У свечаној дворани старе тврђаве немачких царева у Нирнбергу, која је средњовековна грађевина, био је сервиран доручак изабраним новинарима. Поред новинара на доручку су били и фиреров заменик г. Хес, немачки посланик на енглеском двору г. Рибентроп и министар г. Розенберг.
Прво питање г. Хитлеру поставио је један енглески новинар о томе да ли мисли да се доласком и посетом г. Мусолинија Берлину појачава и проширује досадашња веза између Берлина и Рима. Г. Хитлер је одговорио, да се то само по себи разуме и да та посета сама довољно говори. После тога г. Хитлер је говорио да Немачка мирно гледа у будућност, пошто она не жели ни од кога да одузме ма шта, а Немачка нема да се боји да ће јој неко други нешто одузети.
- Раније, каже г. Хитлер, није био тај случај и Немачка није имала ту сигурност коју данас има.
У вези са првим питањем, други енглески новинар поставио је г. Хитлеру питање зашто се Немачка тако наоружала.
На ово питање г. Хитлер је одговорио да би Немачка, када би била празан простор без војске, била врло погодна да изазове туђ апетит. Међутим, како је Немачка сада врло добро испуњена војском, то не даје могућност да се било код кога појави тај апетит.
Међутим, наставио је г. Хитлер, када би се знало у иностранству колико ја имам планова пред собом, чије остваривање може да траје 30-40 година - две велике изложбе и то једна 1945. године а друга 1950. године од којих ће једна бити у Минхену а друга у Берлину, осим тога читаву мрежу путева који се изграђују и који ће се изграђивати, онда би сви веровали да нама, пре свега треба мир у земљи, а затим мир према иностранству.
После тога г. Хитлер је прешао на излагање тешких задатака које је он ставио вођама немачког народа око којих они треба да разбијају главу. У вези с тим г. Хитлер је рекао да Немачка има велике тешкоће са исхраном али то не значи да у Немачкој много гладују. Он лично је вегетаријанац.
Пошто је завршио своја излагања о исхрани Немачке г. Хитлеру је поставио питање један енглески новинар о колонијама. На ово питање г. Хитлер је одговорио да он сматра да у Европи не може бити смирења све дотле док Немачка не добије колоније.
На примедбу једног новинара да у иностранству уверавају да колоније које Немачка треба да добије дају данас само 10 од сто исхрану и да оне у том случају не могу много користити Немачкој, г. Хитлер је одговорио:
- Када се тих 12 процената прорачуна онда су то шест до седам милиона Немаца који би се много помогли када би Немачка имала своје колонија.
Ја сам на то запитао Фирера да ли је ту у питању лични осећај части народа, нашта ми је он одговорио, да један велики народ од 70 милиона не може бити без колонија, а није ни право оставити га без њих када и друге мање државе имају своје колоније. Немачка има морално право на своје бивше колоније. „Питање колонија, реко је г. Хитлер, мора бити решено и биће решено у најкраћем року овако или онако. Биће решено као што је Немачка добила и своју једнакост и равноправност са другим народа. Не мисли Немачка на рат него верује да ће победити разборитост и разум“. Ја сам, реко је Фирер, један од оних људи који још увек верују да ће разборитост и разум памет победити, али Европа се не може смирити све дотле док Немачка не добије своје колоније.
Енглески новинари су затим упитали г. Хитлера да ли ће Немачка тада саградити поморске базе у својим колонијама, нашта им је Фирер одговорио да ће Немачка из чисто трговинских и економских разлога изградити те поморске базе, али да неће специјално ради њих одржавати велику војску пошто то не вреди за колоније.
После тога г. Хитлер је додао да Немачка сада има велике планове и када би и у другим земљама били такви велики подухвати било би врло повољно за међународни положај.
Један од присутних француских новинара поставио је затим г. Хитлеру питање да ли Немачка жели да се шири и изван својих граница. На ово питање г. Хитлер је одговорио да је питање мањина опет једно питање у коме треба да влада разборитост.
Немачка неће да узима ниједан део туђег народа. То се најбоље види и у теорији коју националсоцијализам заступа.
Пошто сам ја био поред њега, а знао је да сам југословенски новинар он је обгрливши ме руком преко рамена рекао:
- У Југославији је питање мањина врло добро решено.
Немци из наше земље, који су разговарали са вођом Немачке г. Адолфом Хитлером врло су задовољни са решењем њиховог питања и г. Хитлеру су говорили најлепше о нашој земљи и о ситуацији у њој.
- Разуме се, рекао је Фирер, није срећно када је један део народа откинут од осталог дела али не треба увеличавати те тешкоће. Немци су морално задовољни у својој земљи и они не желе да иду у иностранство. Као пример г. Хитлер наводи како се многи Немци враћају из иностранства у своју отаџбину.
За време овог разговора г. Хитлер ми се три пута обраћао и пред свим новинарима претставницима светске штампе међу којима су се налазили претставници највећих енглеских, француских и италијанских агенција, најлепше ми се захваљивао за објективно приказивање ситуације у Немачкој.

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ
13.9.1937.

Текст преузет из часописа: ''НАША БОРБА'', бр. 1/2013. Више информација о првом броју нашег званичног идеолошког часописа ''НАША БОРБА'' можете погледати ОВДЕ.

18. март 2013.

THOUSANDS OF LATVIANS HONOR THE WAFFEN SS AT RIGA'S LIBERTY MONUMENT


Veterans of the Latvian Waffen SS and their supporters marched in the Latvian capital Riga to honor Latvian Division of the Waffen SS.

This year, the Riga City Council’s first Russian mayor, Nil Ushakov [Nils Ušakovs], banned public gatherings on Legionnaires' Day, in order to "prevent riots". However, the council has allowed the demonstration this year, ruling that such gatherings pose no threat to public safety.  Aleksey Yaroshevsky, who is currently in Latvia, reported that Latvian SS veterans gathered at the freedom monument in Riga.

At the same time, a small group of mainly Russians and Jews protested behind barricades about 15 meters away. They blared Soviet songs to disperse the crowd. Some chanted “Nazism won’t pass!”. A large number of police units have been deployed to keep the two sides apart.


Three deputies of the Latvian Seim (parliament) – who are also members of a patriotic Latvian political party – Raivis Dzintars, Imants Parādnieks and Jānis Dombrava, managed to break through the police cordon and damage one of the installations. They tore apart fake pictures of concentration camp victims. Jānis Dombrava sustained minor injuries in a scuffle which police managed to stop.  At least five people were arrested at the Saturday procession, police said.


From 1998 to 2000, March 16 has been an official remembrance day in the country to pay tribute to the Latvian Legion. The Legion was created in 1943 on orders from Adolf Hitler. In March of the same year, the Legion was already battling the Soviet Red Army near the town of Pskov. In total, about 150,000 soldiers served in its ranks.


17. март 2013.

СРБСКА АКЦИЈА НА МАРШУ ПРОТИВ СБ И ММФ-А


На суботњем протестном маршу у Темишвару против политике ММФ-а и Светске банке, који већ традиционално организује румунска Нова десница, учешће је узела и Србска Акција, која се и овај пут одазвала позиву руминских другова.

Окупљање које је почело у 14 часова испред темишварског конзулата Молдавије, наставило се маршем неколико стотина румунских националиста и њихових гостију из Србије. Под паролома: „Национализам, а не капитализам“, „Национална слобода“ и „Стоп диктатури ММФ-а“, румунски другови изразили су праведан гнев свог потлаченог народа, који такође пребива под окупацијом паразитске, политиканстске квази-елите која верно извршава налоге својих глобалистичких ментора из Брисела и Вашингтона. Протестни марш завршио се говором у близини самог центра града, испред споменика великом румунском песнику и мислиоцу Михају Еминескуу.

Као организација која принцип социјалне правде подразумева неизоставним делом борбе за национални препород, Србска Акција сматра веома битним одржавање оваквих манифестација националног бунта које се тичу социјалних и економских питања. Сходно томе, желимо да станемо на пут и глобалистичком економском израбљивању народа, као и тајкунско-криминалним структурама Система, које се на неморалан и незаконит начин енормно богате, неулажући притом никакав прогресивни рад. Желимо да се уместо банака и великих трговина подстакне већи број малих трговинских организација и кредитних задруга (било радничких било пољопривредних), како би се спречило енормно задуживање нашег народа, нарочито код страних банака или организација попут Светске банке и ММФ-а, чије присуство би морало бити заувек одстрањено из истинске националне државе.

За удружени европски национал-синдикализам, против лихварског капитализма!

Живело србско-румунско пријатељство!

Живела слободна Европа Нација!






AGRESE NATO PROTI JUGOSLAVII


13. март 2013.

БАНДА МОСКВЫ - ЖИВИ, РОССИЯ


Над нашей страной сгущаются тучи,
К победе нам заслоняя путь.
Хоть каждый новый день старого круче
Но с пути борьбы мы не должны свернуть

Никогда не погаснет пламя священного огня
Мы будем бороться за твою свободу, живи Россия моя!
Мы будем подниматься снова и снова,
Пусть мир будет против меня.
И мы умрем за тебя Россия
Живи, Россия моя!

Над миром рассвет занимается новый,
И вот огнем полыхает заря.
Народ на борьбу поднимается снова
Пусть будет свободна наша земля!

Никогда не погаснет пламя священного огня
Мы будем бороться за твою свободу, живи Россия моя!
Мы будем подниматься снова и снова,
Пусть мир будет против меня
И мы умрем за тебя Россия
Живи, Россия моя!

Слава храбрым белым воинам, погибшим в этом смертельном бою,
Они не смогли предать свою Отчизну и спасли Россию свою

Никогда не погаснет пламя священного огня
Мы будем бороться за твою свободу, живи Россия моя!
Мы будем подниматься снова и снова,
Пусть мир будет против меня
И мы умрем за тебя Россия
Живи, Россия моя!