29. март 2013.

ПОВОДОМ ТРОГОДИШЊИЦЕ СИМОВИЋЕВОГ ПУЧА - Милан Недић

Браћо Срби и сестре Српкиње!

На предвечерју смо 27. марта, тужне трогодшњице нашег пропадања и сталног изумирања. 27. марта пре три године, појавио се највећи демон српског народа, његов гробар и његов најљући непријатељ – Душан Симовић. Он је једним безумним актом самовољно, збацио закониту власт са једном групом политичких малоумника официра и у року од 10 дана упропастио једну велику државу, Југославију, од 275.500 квадратних километара и 16 и по милиона становника. Прогласио се претседником владе; преторијански, јаничарски, самозвано почео да кроји капу држави, коју су милиони њених грађана својим великим жртвама и крвљу створили. Ко га је на ово овластио? Краљ - не! Народ - још мање! Шта је хтео овим чином? Да послужи своме народу – Боже сачувај! Него туђину: Енглезима, Американцима, Совјетима, сваком ђаволу само не Србији и Српству. Цео је његов рад основан на лажи и превари: и пуч, и прокламовање пунолетства Краљевог, брига за монархију и Краља, за демократију и удружену опозицију. Све, све сама обмана. Он је не мислећи на последице увалио Југославију у рат, па побегао. Он, генералисимус наше војске, бегунац са бојног поља, оставио је војску и народ самом себи да сносе последице једног безумног подухвата, авантуристичког и неурачунљивог. Довео је земљу у рат, па побегао и он и влада. Њему је била преча жена, ташта, свастика, кћи и зет но судбина народа и државе. Пометао их је у државне авионе и одневши и народно злато, побегао право на меке душеке удобних лондонских хотела. Тај гробар српског народа и Југославије после трогодишњег ћутања - повампирио се. Тога суманутог човека поново су извукли Енглези на трагичиу позорницу судбине српскога народа. Треба српски царод да да још милион жртава. Што да се прилава фина енглеска крв, кад може српска сељачка. И зато су позвали старог плаћеника Душана Симовића, да им буде на помоћи. Симовић се није питао ни 1941: шта ће бити од српског народа? Још ће мање данас, када му је понестало блага. Његова луда политика прокоцкала је све: народ, државу, небројене жртве, велнке материјалне и културне вредности. Он се не запита: Шта ћемо добити у накнаду за све то? Каква је то политика која од готовог прави вересију? Каква је политика која жртвује све, која баца у смрт милионе својих најбољих синова, да би повратила оно што смо већ имали и што нам нико није угрожавао? Последице ове безумне политике данас сносимо сви ми, који смо остали на дому и ова наша несрећна деца у заробљеништву.

Зашто? За кога толика крв? За чији рачун толике патње? За кога толики гробови опојени н неопојени? Зар за Енглезе? Зар за Американце? Зар за белосветске јевреје Стаљинове? Зар зато да српски народ пропада? Зар зато да се Срби истребљују? Ето, браћо и сестре, те и такве благодети донео нам је Душан Симовић 27. марта 1941. године, он и његови пучисти. Ми смо ову несрећу могли пребродити, без жртава, или ако не сасвим без жртава, а оно са минималним. Ми смо могли остати неутрални до данашњег дана, па да нас ни глава не заболи. Ја сам ово казао усмено и писмено меродавнима још 1940. године као министар војни у влади Цветковићевој. Улазак у рат сматрао сам као најгоре, најкобнпје решење; прорекао сам расуло Југославије и њену пропаст, а српски народ да ће платити цех ове ратне пустоловине. Немачка је имала особитог интереса да Југославија буде и остане неутрална, јер је својом неутралношћу спречавала Англосаксонце да Балкан постане поприште рата. Српски народ и Југославија ступањем у рат ризиковали су све да изгубе, а ништа да не добију. Ето, ту просту и јасну истину нису видели ни Душан Симовић ни наши политичари, који су само желели да се дочепају власти, па коштало шта коштало и народ и државу.

Наш народ сам је прозрео сву ову перфидну енглеску политику, која га је увлачила у рат не за његове интересе, но за енглеске.

Зато рат 1941. није ни личио на раније ратове. Зато ни српско оружје није дошло до изражаја и српски народ преварен и издан од својих вођа, који га кукавички напустише, положио је оружје. Он није имао разлога да се бори са Немачком, која је Бечким пактом 25. марта те године дала све гарантије за његов опстанак, за његову територијалну целокупност, за његову сигурну будућност. Шта је Немачка тражила од Срба? Само да буду мирни, да гледају своја посла, да се не мешају у обрачуне великих сила, да буду неутрални. За такво наше држање нама је у овом страшном рату био обезбеђен миран живот, осигурана слобода, па чак нам је обећан и излаз на Бело море преко Солуна. Ово нам Енглези као Словенима никада не би дали, нити ће нам дати икад.

Уз то била нам је пружена могућност да извозећи вишкове својих производа и сировина, упознамо благостање какво српски народ никада раније није имао. Да смо сачували државу, да смо остали изван рата, данас би по своме политичком значају и економској снази другу песму певали.

Зар смо ми морали прво да улетимо у рат и без икаквих уговорних обавеза са ма ким, и то сами самцити, голи као прст, кад је стајало Немачкој на расположењу незапослених 200 прворазредних победоносних дивизија, које су нас смлатиле за десет дана.

Ето, то је висока политика великог мужа Душана Симовића и његове удружене опозиције. Али српски народ платио је и плаћа ову виспрену политику својих великих мужева својом кожом.

Стотине хиљада Срба нема на овом белом свету, а пали су ради једног партиског погрешног рачуна вођени једним демоном српског народа.

Кад су пучисти побегли са бојног поља десетог дана после објаве рата Енглеској у наручје - по ајкуле изненадили су се: како су их енглеске госе хладно дочекали. Убрзо су их разјурили: Краљеву околину ликвидирали, а пучисте се разлетели по целоме свету.

Енглеска политика и даље је остала перфидна према српском народу. Њој је српски народ послужио за поткусуривање; кад није имала кога при руци да нахрани своје крвожедне савезнике бољшевике, она је најрадије давала српске главе у замену за енглеске и лила српску крв, место енглеске. Њој се дала прилика 22. јуна 1941. године да нас искористи.

Њена политика, њена пропаганда, њени агенти јевреји и наши одроди, англофили, гурнули су српски народ у буну против Немаца, окупатора, који је победоносно напуштао Србију ради борбе са Совјетима.

Енглези су измислили Народно-партизански ослободилачки рат, преваривши националце да са комунистима нападну окупатора. Резултат је био поразан. Та англо-бољшевичка спрега коштала је Србију прескупо. Побуна је била угушена, Србија разорена, многа огњишта угашена. Породице сатрвене. Симовић и компанија не запиташе се: Како је народу? За чији рачун ово ми радимо? Не, они напротив и преко радиа и преко летака и преко својих гласоноша викали су и уз гусле певали, уваљујући све више наш народ у несрећу.

Енглеска политика нам је нанела велику несрећу и тиме што је обмањујући наш народ разбијала наше националне редове, рушила нашу народну слогу. Она је хтела да нас још једном употреби као слепо оруђе своје политике. Зато је Енглеска раније толико хвалила Дражу Михајловића, гледајући да га искористи за своје себичне рачуне.

Зато су од стране Енглеза најбољи српски родољуби стављани под слово з, мучки убијани и тиме стварани предуслови грађанског рата - као да се мало несрећа сручило на српски народ, па је требало још да доживи и страхоте грађанског рата. Напади на српске оружане одреде који служе само Србији и Српству, такође су дело те подмукле енглеске пропаганде.

Али, они који су се заносили или се још увек заносе енглеским пријатељством виде сада и наличје тог њиховог англофилства. Ваљда је и њима сада јасно да је њихова безумна акција била од суве штете по српски народ. Сада би требало да и они увиде да у вери у властиту снагу и у народној слози лежи наш спас.

Кад Дража није хтео да даје Енглезима онако и онолико колико су они желели, просто су га одбацили као исцеђен лимун. У енглеској рачуници појавио се нови фактор несрбин Јосип Броз звани „Тито". Њему су се Енглези више зарадовали но Дражи, кога су послали у архиву, бацили у старо гвожђе. Ударили су у бубњеве и таламбасе и затрубили на све стране производећи га, и за генерала и за маршала, дајући му и злато, оружје и муницију, правећи му чипраз-диване, шаљући делегацију генерала па чак и лордовских синова на поклоњење.

Зашто све ово кад је Тито бољшевик и непријатељ енглеског капиталистичког поретка? Он треба моментално да спасава ситуацију, да не лете енглеске главе на европским бојиштима. Боље је југословенске, односно српске. И Тито је данас једини миљеник Енглеске.

Енглези веле, њему ћемо дати све, јер се он бори противу Немаца место нас. Нека гину други, што да се пролива аристократска плава енглеска крв. Енглези ће и даље ратовати памећу, а они крвљу и мртвим главама.

Код Енглеза је све на продају и образ и част и поштена реч и гаранција - све. Јуче су уздизали Дражу, данас му вичу доле. Пре су Краља Петра и његову југословенску владу ковали у звезде, злоупотребљавали лондонски радио позивајући Србе да устану на оружје. Сад им не треба ни Краљ Петар ни југословенска влада.

Зато је сад она „велико зло", банда авантуриста и гомила реакционара. Сад су све и сва Тито и његов комитет. Пре су обећали Краљу Петру Југославију и престо. Сад му веле: после рата народ ће се изјаснити: хоће ли монархију или Краља. А то гласање треба да припреме Јосип Броз и његове крволочне банде, којима треба да приђе српски народ.

Југословенску владу јуре по разним континентима земаљске кугле. Сад дају југословенско злато банди Титовој, а терају из државе оне који су по њиховом диктату приредили 27. марта 1941.године пуч и упропастили народ и државу.

Ето то је енглеска перфидна политика, то је енглеска захвалност, то је енглеска правда и поштење. Та Енглеска каже да се бори за сутрашњи бољи свет, за правду, за човечанство. Због те и такве Енглеске српскн народ страда, проређује се, гине, стално је у животној опасности, стално лебди између живота и смрти.

Ето таква је енглеска политика са својим трабантима код нас упропастила Југославију и српски народ.

Ја вам ову жалосну повест нисам испричао да вас уплашим, али вам кажем отворено и истинито. Српски народ лебди између живота и смрти. Само још један погрешан корак, па нас може ђаво однети. Стога је дванаести час да се манемо свога личнога, да не мислимо на наше личне интересе, личне амбиције, партиске лудорије и да не говоримо као они у селу Ба шта ће бити у будућности не водећи рачуна о садашњици. него да мислимо шта нам ваља радити да останемо живи. Најважније је мислити само на српски народ, на његово спасење и опстанак. Мислити својим мозгом и ићи ка својим народним интересима. Не слушати са стране никога, не поводити се ни за ким.

Од Енглеске и осталих немамо шта очекивати до несреће и преваре. Морамо се поуздати у се. Морамо бити начисто с тим да је Краљ енглески заробљеник и да мора говорити и радити како му Енглези нареде. Та њихова наређења, савети и поруке изнуђени су силом, па за нас не важе. Народ мора сам себе спасавати и бирати пут којим ће ићи.

Ми Срби сви смо за Краља и монархију, па нам не треба у том погледу поруке ни лекције. Нећемо служити никакву нову владу пучистичку Симовићеву, ни ортачку Симовић-Титову. Симовић је демон српског народа и његов гробар, а несрбин Броз звани Тито, највећи крвник откако српски народ постоји. А пошто наши непријатељи виде да српски народ неће са Титом у „ослободилачку партизанску Титову војску", то измишљају нову фирму ради требљења српског народа, делећи га на монархисте и републиканце, али ће и ту коначно насести. Ми вичемо у сав глас: Ми Срби, ми смо монархисти.

И ове ће године трајати рат, а ко зна да ли ће се завршити и идуће. Зато сви Срби ма где били морају се држати ових начела: Сачувати што више српских глава; не лити драгоцену српску крв узалуд; Свом Српству матица је Мајка Србија; Највећи непријатељ Српства је комунизам. Њега треба требити из српске народне њиве, без милости до краја. Највећи је душман српскога народа онај који дели Србе на ма какве фракције, партије или фронтове. Сви Срби морају бити у једној јединственој фаланги, окупљени у свесрпској легији Сви Срби сложно, братски на окуп, да се спасавамо сами.

За све Србе насушна је потреба да свуда чувају ред, мир и рад. Сваки дан проведен у миру ојачава Српство и чува га за будућност. Остати мпран до краја рата. Уједињен српски народ не може ништа изненадити ни у грађански рат увући. Ово је најбитније. Свуда организовати српске оружане јединице противу комуниста уз помоћ немачку и са њима лојално сарађивати свуда. Веру српску православну и прадедовску чувати и штитити као највећу српску драгоценост.

Ја сам сигуран, драга браћо и сестре, да ћете ме разумети. Трогодишње искуство нас је много чему научило. Уверен сам да више нико неће српски народ ни залудити ни преварити. Имајте на уму, сада долази највећа борба и највеће искушење; енглеска победа у Европи била би уствари бољшевичка победа.


БОЉШЕВИЗАМ КУЦА НА ВРАТА ЕВРОПСКА ЕВРОПУ БРАНИ НЕМАЧКА.

Капитулацнја Бодољеве Италије показала је каквим страшним борбеним снагама располаже Немачка. Многи ће се тешко преварити „ако хоће неко решење", јер би то решење имало да проспе море енглеске и американске крви, а то неће ни Енглези ни Американци. Јер ко би држао колоније? Ко би владао половином света? Ко би збирао богатство земаљске кугле? Отуда су они готови да испуне све захтеве Стаљинове, само да и даље тече крв туђих војника и народа, а не њихова. Посао је посао - веле они.

Драга браћо и сестре!

Из овог историјског места, из белог града Београда, бастиона унесрећеног Српства, на домаку плаве Авале, тог вековног споменика српског јунаштва и мучеништва, у име вашег опстанка поручујем вам; Господ Бог хоће да ми сами будемо ковачи своје судбине. Дошао је тренутак да се оствари и духовно и материјално једивство српског народа. Оно мора да буде српско вјерују свију нас, да једнако мислимо и радимо и не доживимо више 27. март 1941. године. Један је непријатељ пред нама: енглеско-црвена аждаја-Тито и сви они који се иза њега крију и Србе требе. Заборавимо све заблуде и лутања. Удримо сложно противу њих сви Срби ма где били и српским се крстом крстили. Нема двојбе, бирајмо: Спас или пропаст. Ако продужимо овако разједињени и разривени, сигурно ћемо пропасти; ако се сложимо, спашћемо се, јер су Бог и правда са нама.

Помоз Боже, да се Срби сложе!

Живео српски народ!

МИЛАН НЕДИЋ
26. марта 1944.