21. април 2013.

СРБСКА АКЦИЈА: НАЦИЈА, А НЕ ПАРТИЈА

Као алтернативу демо(но)кратском паразитском партијашењу, Србска Акција види органско схватање државе, у коме је друштво схваћено као организам сачињен из делова који имају стварну и сврсисходну функцију. У таквој перцепцији државног строја, место партија у законодавном телу заузеле би организационо уређене професије, као тела која окупљају све припаднике исте струке. Београдски активисти Србске Акције покренули су кампању „Нација, а не партија“, указујући на неопходност првенства националних интереса са једне стране, а самим тим и савремене сталешке државе изграђене на струкама, с друге стране.

Из муља политичке колотечине домаћих актуелности извире прегршт проблема и недаћа са којима се суочава сваки здравомислећи Србин, како на личном плану тешког социјалног статуса, тако и на плану ширих оквира друштвено-националних беспућа. У таквим околностима, оштрица национал-политичког бунта (тачније, њен данашњи прилично иступљени и истрошени остатак) углавном се усмерава тек обичним негодовањем против мондијалистичке клике, као и против текуће окупације Косова и Метохије и осталих србских земаља, посредно или непосредно окупираних евроатлантском чизмом.

Недовољност и јаловост површног „националистичког“ становишта

Мало је, нажалост, националиста који неће остати, попут наведене дводимензионалности, на површини националистичког бунта, већ ће дубљим созерцавањем схватити да истинска националистичка акција мора имати ослонац у доследној идејној доктрини, која подразумева симбиозу унутрашње и спољашње слободе. Наиме, следбеници таквог гледишта знају да све и када би некаквим чаробним штапићем била створена уједињена и велика Србија, ослобођена натовско-евроунијатских окова, она би била ништа друго до кућа без темеља или кула од песка коју би сваки ветар развејао и уништио, уколико се дух који влада у њеним границама не би радикално променио, и уколико њен унутрашњи поредак не би био заснован на социјално праведним односима. Дакле, таква перцепција не остаје зачаурена само у површној тежњи за ослобођењем Србије од спољњег окупатора, већ понире и у чињеницу о нужности унутрашње слободе као поретка у коме нема тајкунских и иних котерија које паразитирају на народној грбачи, и где је народ заштићен од партијашких злоупотреба и хипнозе бездушне рекламаторске и капиталистичке културе.

Како би створили чврст идејни темељ овакве наше визије унутрашње слободе, која је пак предуслов постојаности и дуготрајности спољашње слободе, корисно је изнова разобличавати кључне стубове либерал-демократских догми, уз сагледавање савремених алтернатива заснованих на органској мисли.

Партијашко беспуће у светлу политичких актуелности распетог Србства

Свакидашња партијска, јефтина и често псеудо-патриотска демагогија, коју смо између осталог могли чути и видети и током протеклих дана и недеља, представља заправо манипулацију и одавно познати сукоб интересних група, оличених у политичким партијама, које годинама паразитирају у свом парламентарним брлогом, а на штету србског народа. Препознатљиве партијашке манипулације биле су учестале и током такозваних бриселских „преговора“, као и током најновијих дешавања у Србској Атини, где издајнички властодржци покушавају да на таласу народног отпора сепаратизму изврше само просту међупартијску смену власти у АП Војводини. Целокупна политичка слика актуелног режима, и његово срамно држање према косовско-метохијском проблему, јасно указује да у њиховој наводној бризи за растући војвођански сепаратизам нема ни трунке родољубиве искрености, већ се искључиво ради о партијско-котеријашком рачуну оних који манипулишу мислима и осећањима србског народа у корист својих личних прохтева и пуног залогаја својих надређених моћника.

Да се интереси србског народа и државе бацају под тепих западне демократије, одавно је свима јасно. Али оно што нас посебно подстиче на акцију јесте управо цинична партијашка активност, која покушава с једне стране да искрене родољубиве осећаје искористи за сопствене себичне интересе, а са друге стране јавно подстиче пропагирање и симболизовање партије, као јединог и дозвољеног представника народне воље, а која је ништа друго до манипулативна справа међу дезоријентисаним и гладним србским народом.

Јер, партијски систем омогућава интересним групама, заснованим на крупном капиталу, да контролишу политичке токове. Наиме, свакојаке изборне и постизборне манипулације, инострана подршка и тајкунско улагање у партијске предизборне (анти)кампање, уз медијску потпору истих, показују се као кључни фактори при демократском избору власти. А таква плутократска клима утиче и на добро познату чињеницу негативне слекције партијских кадрова, при чему на површину, по правилу, избијају најнеморалнији и најпоткупљивији партијски војници. Све то представља јемство партијашке антинародне деструкције која спречава стварање истинске елите, сачињене од најбољих синова и кћери нације који се истичу по врлини и способности.

Струке уместо партија

Као алтернативу демо(но)кратском паразитском партијашењу, Србска Акција види органско схватање државе, у коме је друштво схваћено као организам сачињен из делова који имају стварну и сврсисходну функцију. У таквој перцепцији државног строја, место партија у законодавном органу заузеле би организационо уређене професије, као тела која окупљају све припаднике исте струке. Наиме, за разлику од политичких партија које су једне другима конкуренција у борби за власт, услед чега се њихови сукоби, нарочито кроз систем јавног информисања, преносе на народ, струке су међусобно постављене као делови организма који се допуњују и упућени су једни на друге, јер морају саборно сарађивати како би сваки понаособ, као уосталом и читав организам, правилно и успешно функционисао.

Дакле, струковне организације би уместо партија имале своје представнике у законодавној власти, а сами избори би се одржавали на нивоима струковних организација, како је то детаљније изложено и у Политичко-економском програму Србске Акције. Такав политички систем би омогућио бирачима да бирају, односно одлучују у границима сопствене стручности, бирајући представнике из сопственог професионалног круга,о којима су често и много боље обавештени.

У складу са наведеним идејама, београдски активисти Србске Акције покренули су кампању „Нација, а не партија“, указујући на неопходност првенства националних интереса са једне стране, а самим тим и савремене сталешке државе изграђене на струкама, с друге стране.

Таква наша алтернатива, заснована на хришћанско-органским принципима, суштински се разликује од савременог секуларног и демократског система, пре свега у односу према основама на којима заједница почива. Стога политичке партије неминовно посматрамо као несврсисходне и антинародне интересне групе, које живе на рачун народа, а који је пак управо од самих струка састављен.

И зато, ма колико завршна реализација наше наведене идеје изгледала утопијска и далека из данашње перспективе, ми смо свесни њене супериорности у односу на демократско-партијашку заблуду, и свесни смо своје дужности да истину сведочимо и да се за њу боримо. Уз помоћ Божију, и у духу чињенице да је „преко прече, а наоколо ближе“, борићемо се за наше идеале, знајући да је национал-револуционарна тежња ка хришћанско-органском приступу друштвеним приликама, уместо демократско-индивидуалистичког, нужан предуслов темељитог народног препорода.

За струковни сабор уместо парламентарног брлога!

Нација, а не партија!