24. април 2013.

ВЕЛИКАН ПОД ВЕЛОМ ЗАБОРАВА - Миливој Туторов

Стеван Владислав Каћански – Стари Бард
О животу и раду Стевана Владислава Каћанског – Старог Барда, једног од најдаровитијих песника српског романтизма, истакнутог, јавног, културног и национално-политичког радника, мало се зна. Његово књижевно дело није велико по обиму. О ставио је само књижницу лирских песама, међу којима има и таквих које су, својевремено, биле популарније од песама Ђуре Јакшића, Лазе Костића, Јована Јовановића Змаја, па и од „Горског вијенца.

Стеван Владислав Каћански
- Стари Бард је рођен 1829. године у Србобрану, тадашњем Сентомашу. Потиче од угледне породице. Његов стриц, Сергеј Каћански, био је веома образован човек и један од најпознатијих војвођанских Срба у XIX веку. Поред Богословије у Сремским  Карловцима, завршио је филозофију и права у Пешти и Пожуну. Бавио се књижевним и национално-политичким радом. Био је један од најистакнутијих учесника историјске Мајске скупштине 1848. године у Сремским Карловцима. Ватреним и родољубивим говором, непосредно је допринео да Скупштина изабере Јосифа Рајачића за патријарха Српске православне цркве. Обављао је високе дужности у карловачкој Митрополији, а 1849. године био је референт за црквена питања при Главном одбору, на чијем је челу патријарх Рајачић као „привремени управитељ Војводства. Крајем 1857. године архимандрит Сергеј Каћански је постављен за горњокарловачког епископа. Умро је 1859. године у Темишвару, где је лечен од туберкулозе. Сматра се, међутим да је епископ Каћански отрован и да је то дело његових политичких противника.

Стеванов отац Трифун Каћански био је један од најбогатијих људи у Бачкој, али и надалеко познати противник школе и школовања младих. Сматрао је да је младима дозвољено да стекну основну писменост, а свако даље школовање је штетно, јер слаби духовну и физичку снагу младих, од којих ствара мекушце, неспособне за сурову животну борбу, коју свако мора да води, ако жели да опстане. Трифун је веровао само у земљу, новац и богатство и радовао се рођењу сина, јединца, који ће наследити огромно имање.

После основне школе у Сентомашу, Стеван Владислав Каћански је, против очеве воље али уз подршку и помоћ ученог стрица, завршио гимназију у Сегедину. Већ у гимназиској клупи писао је родољубиве песме и био председник литерарног удружења Срба, сегединских гимназијалаца.

У револуцији 1848-1849 године

Мартовски догађаји у Бечу и Пешти 1848. године затекли су Стевана Владислава Каћанског као студента права у Јегри. Предосећајући да се војвођански Срби налазе пред судбоносним историјским тренуцима, прекинуо
је студије и обрео се у родном Сентомашу. Одмах је приступио браниоцима будућег значајног упоришта Српског народног покрета у Војводини. Одлучним држањем, бистрим умом и расуђивањем, брзо је стекао поверење овдашњих  народних првака и вођа и изабран је у делегацију Сентомашана, која је учествовала у раду Мајске скупштине. На Скупштини није говорио, али је пратио њен рад. Био је млад и свестан чињенице да у тако важним народним пословима реч имају старији и искуснији. Стриц Сергеј га је упознао са вођама Српског народног покрета и млади сентомашки депутат је изабран у делегацију која је путовала у Загреб да, у име руководства Српског народног покрета, преговара са баном Јелачићем о заједничкој борби против националистичких циљева мађарске револуције. Имао је и посебан задатак да на путу у Загреб побуни славонске граничаре.

У одбрани Сентомаша Стеван Владислав Каћански се борио у добровољачкој компанији под командом нар.
капетана Новака Голупског. Учествовао је и у биткама код Бачког Градишта, Темерина и Сремских Карловаца. У жару борби код Темерина настала је његова песма „Ноћница коју су ратници преписивали у рововима и стихове изговарали на бојиштима.

После војничког слома Српског народног покрета и угушења мађарске револуције 1849. године, Стеван Владислав Каћански је изабран у делегацију, која је у Бечу од цара Фрање Јосифа тражила остварење обећаних права и привилегије. Делегација се вратила са потврђеним старим и многим новим обећањима која, као што је знано, никада нису била испуњена. Разочаран вероломном политиком
Беча, Каћански се заветовао да ће се до краја живота борити против Аустрије и њене полтике према српском народу.

Искључен је из породичног наслеђа

После завршених студија, Стеван Владислав Каћански је провео извесно време у Сентомашу. Повукао се из јавног живота, али у родитељском дому за њега није било места. Често се сукобљавао са оцем и упорно одбијао да се посвети „газдашагу
и припреми се за вођење великог породичног имања. Кад је у једној препирци рекао оцу да га не интересује „газдашаг и да презире богатство које је стечено радом и знојем сеоске сиротиње, тврдокорни Трифун је отворио авлијска врата и руком, без речи, показао сину пут из куће. Ускоро га је јавно искључио из права породичног наслеђа и од тада, пред њим и у кући, нико више није смео да изговори Стеваново име.

У домовини - без домовине

Са супругом која му је из претходног брака довела три девојчице и тек рођеним сином Владиславом, Стеван Владислав Каћански се 1857. године нашао у
Београду. Није имао поданство Кнежевине Србије. Без посла, познаника и пријатеља отпочео је несигурни живот српског песника и јавног радника. У београдским листовима објављивао је родољубиве песме и скренуо пажњу престоничких књижевних кругова и шире јавности. Нарочито је снажан одјек имала његова песма „На Србобрану. О познатом пречанину почело се говорити као о „новој звезди на српском књижевном хоризонту. Каћански је добио место угледног професора опште и националне историје у београдској гимназији. Решење о поданству није стизало, а неким новинским чланцима, у којима је критиковао аустрофилску политику кнеза Михајла Обеновића, изазвао је подозрење власти и навукао полицијску присмотру, које се неће ослободити до краја живота. Жбири и доушници су од негде ископали и податак да тај „пречанин има у својој  бележници и песму посвећену Карађорђу. У обреновићевској Србији већи се грех није могао ни замислити и Каћански је остао без посла.


Редакцијска врата београдских листова била су за „бунтовног пречанина затворена и песник је остао без средстава за живот. Гладовао је, али није се предао. Никог није молио за милост. Иако физички исцрпљен, духовном снагом био је високо изнад оних, који су му кројили судбину. Непресушни извор снаге Стевана Владислава Каћанског били су његово родољубље, мржња према Аустрији и - лична храброст.

Оптерећен вакодневном бригом и борбом за голи опстанак, Каћански је тих година мало писао, али баш у том периоду настала је једна од његових најлепших песама „Ој, облаци
. Песму је, на прослави рецитовала мала Милица Николић - Џаверова којој је, инспирисан ликом и потресном судбином несрећног детета, Јован Јовановић Змај  посветио чувену песму „Сироче. Музику за хорско извођење песме „Ој, облаци“ компоновао је Мита Топаловић.


Песму "Где је Српска Војводина" изводе Владимир Микић и Радомир Перчевић. Аутор песме је Стеван Владислав Каћански, који ју је написао 1861. године поводом укидања Војводства Србије и Тамишког Баната.

Решење о поданству Кнежевине Србије Каћански је добио тек 1. јула 1862. године, а само седам дана касније изашао је први број његовог листа „Српска народност. Међутим, оснивач и готово једини аутор текстова новог листа је перо заменио - сабљом. У току турског бомбардовања Београда 1862. године, Стеван Владислав Каћански је скупио чету добровољаца са којима се борио против Турака на Варош капији, а са Ђоком Влајковићем, познатим народним јунаком, разоружао је и заробио повећу групу турских војника. Подвизима у борбама за одбрану Београда, Каћански је стекао поштовање престоничке јавности, али и даље је био без посла, а лист „Српска народност је због финансијских и других неприлика, престао излазити.

Тек 1864. године
, Каћански је враћен у државну службу. Постављен је за професора гимназије у Крагујевцу. Подозриви кнез Михајло је рачунао да ће удаљавањем Каћанског из престонице ућуткати „бунтовног пречанина, чији ће се глас у учмалој провинцији губити, попут вапаја изгубљеног у пустињи. У Крагујевцу, где је остао до 1869. године, Каћански је, упорно ломећи отпор конзервативне средине некадашњие српске престонице, основао Омладинско друштво „Шумадија које се, под његовим руководством, брзо прочуло по чувеним „беседама и позоришним представама.


Дипломатски представник Намесништва

После смрти кнеза Михајла 1868. године, власт у Србији је, у име малолетног наследника престола Милана Обреновића, преузело Намесништво. Промењен је и однос према непожељном и „бунтовно
м пречанину“: Стеван Владислав Каћански је 1869. године, премештен у Београд. Поново се нашао за професорском катедром београдске гимназије, а 1871. године, поверен му је важан дипломатски посао, путовао је на Цетиње да - у име Намесништва Кнежевине Србије – преговара са црногорским кнезом Николом I Петровићем о заједничкој борби Србије и Црне Горе за ослобођење оних наших крајева који су, још увек, чамили под турским ропством.

Преговори су успешно обављени и књаз Никола, одушевљен својим необичним гостом, поклања Каћанском скупоцену сабљу са посветом, урезаном на балчаку: „Граов Лаз, господину Каћанском, црногорски књаз Никола I
.


Српска марсељеза

Романтичарски занесен идејом о заједничкој борби јужних Словена за ослобођење, Каћански је живео за истори
јски тренутак, којим ће почети остваривање вековног сна наших поробљених народа. И где год да би се нашао, и кад год би се огласила ослободилачка пушка, он је све напуштао и хитао да помогне борцима за слободу. Тако је било 1875. године, кад је плануо устанак у Херцеговини. Ризикујући да буде ухапшен, Стеван Владислав Каћански је преко Трста похитао у Херцеговину. Устанак је, међутим био угушен и он се вратио у Београд.

Инспирисан херцеговачким устанком, Каћански је своје одушевљење и родољубива осећања излио у најбољој песми „Народни збор, која је много познатија по почетном, можда и најлепшем стиху у српској лирици XIX века:

Хеј, трубачу, с бујне Дрине,
Де затруби „збор!
Нек одјекну Шар-планине,
Ловћен, Дурмитор!

Музику за хорско извођење „Народног збора компоновао је Јосиф Маринковић; најизразитији представник српског националног романтизма. Песма је брзо постала веома популарна у Србији и ван граница њене територије. Певана је на ђачким приредбама, на народним зборовима, на сеоским скуповима, славама, у кафанама. Хеј трубачу... је био бојни поклич и позив народима да се уједине и поведу заједничку борбу против турског и аустроугарског господства на Балкану. Мобилизаторско-покретачки значај „Народног збора“, књижевни критичари тога времена упоређивали су се француском „Марсељезом, па је песма  постала готово српска народна химна и називана је „српском Марсељезом.

Полетни стихови „Народног збора
допринели су буђењу и јачању борбеног расположења у Србији уочи српско–турских ратова 1876–77. и 1878. године.

Од редова до почасног мајора

У ослободилачкм рату против Турске 1878. године
, Стеван Владислав Каћански је, иако у поодмаклом животном добу, учествовао као редов – добровољац. У многим биткама, а нарочито на Ак–Паланци и Бабиној глави, истицао се храброшћу и великим  јунаштвом. Из рата, који се завршио српском победом и ослобођењем нишког, топличког, врањанског и лесковачког округа, Каћански се вратио са чином почасног мајора српске војске.

У ослобођеним крајевима провео је неколико година као члан Привремене управе.
Из тог периода сачувано је је његово писмо у којем он пише својима у Београд: „Ја овде лепо и добро живим. Често јашем, кад ми послови дозвољавају, а ту су ми послови најмилији, кад ми је у тал среће донела, да вршим оне послове, које скоро 500 година српска срца желеше и којима сам целог живота чезнуо.

Од 1883. године настаје период релативно мирног и сређеног живота и рада
бунтовног пречанина. Са професорским дневником под мишком, Каћански је радосно седао за катедру и с' одушевљењем предавао националну историју. Тада је настао и највећи број његових песама. Изабран је за председника Друштва за уметност, а 1885. године, постаје члан Српског ученог друштва и један од оснивача Друштва „Свети Сава. Стиче часно књижевно име Стари Бард, које је са поносом носио као једино, али трајно и непролазно, друштвено признање.

Велика Србија

Почетком 1888. године, кад се томе нико није могао надати, Стеван Владислав Каћански - Стари Бард се,  још једном, на свој начин, огласио у јавном животу Србије. Покренуо је лист „Велика Србија, чији је први број, делујући као гром из ведра неба, изашао на дан св. Саве 1888. године. У уводнику првог броја Стеван Владислав Каћански је ставио до знања најоштријој јавности да ће се лист „Велика Србија отворено борити против аустроугарске политике према Србији и њених хегемонистичких интереса на Балкану. Лист је узбудио читалачку публику, узнемирио политичке кругове Србије и забринуо Аусто-угарску, која је преко свог посланика у Београду настојала да „Велика Србија буде укинута. Лист је, међутим, излазио и сваким бројем се обрушавао на Беч и његову освајчку политику на Балкану. Коначно Каћански је превршио меру када је „Велика Србија, почетком марта 1888. године, донела чланак, у којем је на најоштрији начин разобличена аустроугарска политика. Чланак је био потписан псеудонимом „Аргус“, а стварни његов аутор био је Драго Шпољарић, аустроугарски официр, Хрват, који је пребегао у Србију, одакле је нападао „Жуту монархију, називајући је „тамницом народа.

Писање „Велике Србије
оцењено је као штетно и детруктивно и против њеног главног и одговорног уредника подигнута је оптужница.

Пожаревачки  случај

Основни београдски суд осудио је Стевана Владислава Каћанског на две, а Апелациони суд је казну смањио на годину дана затвора.

Уочи спровођења у казниону, Старом Барду је пришао неки виши полицијски чиновник и обратио му се речима „Господине Каћански, напустите Ваш лист и прекините с тим радом, а ја Вам дајем поштену реч да ћете за осам дана бити помиловани. Не може шут са рогатим. Нису Ваше године за затвор. Не знате Ви како је тамо страшно и шта човека све може снаћи. Зато лепо молим, послушајте ме и нећете се кајати
. Каћански је одбио сваки разговор са полицијским чиновникоми, доследан својих животних принципа, у затвору је проводио дане као и сви други затвореници. Управник казнионе, неки капетан Миленковић, покушао је да олакша сужањски живот старог песника, којег је поштовао и чије је песме радо читао. Стари Бард је одбио сваку помоћ. У соби са окорелим злочинцима и најтежим криминалцима придржавао се одредаба строгог затворског режима и најбескрупулознији преступници зазирали су и прибојавали се чудног старца, који ни од ког није тражио милост и не прихвата било чију помоћ.

Док је Стари Бард чамио у пожаревачкој казниони, запрепаштена Србија и занемели Београд
су, погнуте главе, признали да су немоћни сведоци једног од најмрачнијих тренутака сопствене историје, у којој ће трагична судбина великог родољуба и песника остати, за сва времена, неизбрисива мрља читаве једне епохе наше прошлости. Тог је, ваљда, био свестан и краљ Милан, кад је одлуком о помиловању пустио песника из затвора пре истека казне, иако Стари Бард то није тражио.

Отац моли опроштај

После изласка из затвора, Стари Бард се у Београду прихвата још једног великог посла. У Друштву „Свети Сава
покренуо је идеју о прослави 500. годишњице битке на Косову. Иако физички исцрпљен и болестан, неуморно је припремао програм величанствене културне манифестације, о којој ће са чуђењем говорити и писати читава Европа.

Оронулог здравља и свестан да се ближи крај, Стеван Владислав Каћански и даље уређује „Велику Србију
и не одступа од њене програмске политике, прокламоване још 1888. године.

Туберкулоза је неумољиво нагризала истрошени организам и Стари Бард је умро 1890. године. Случај је хтео да на дан сахране великог родољуба и песника у Београд стигне Милан Обреновић који се одрекао престола и живео у западној Европи. Сујетан, славољубив и надмен, очекивао је помпезни дочек Београђана, а суочио се са горком несхватљивом истином да га нико скоро није ни не примећује. Улицом се тискао и кочије некадашњег суверена није могла да се креће уобичајеним правцем. Кад је чуо да то Београђани хитају на сахрану Старог Барда, Милан је наредио да кочија скрене у неку од мање прометних улица и резигнирано уздахнуо: „Ех, та овај ми, ево, ни мртав на да мира
.

Бескрајне поворке достојанствено
су се кретале ка Новом гробљу. На челу поворке корачао је погнут, кошчат старац. Београђани су били изненађени кад су дознали да је то песников отац. Кад је чуо да му је син умро, стари Трифун је све заборавио. Скрхан болом и родитељском тугом, отишао је у Београд. Није могао да дозволи да му син јединац, као последњи бескућник, буде сахрањен о државном трошку. Изненадио се и заплакао старац кад је видео како се Београд опрашта од његовог сина, којег се он јавно одрекао. Над Стевановим гробом, Трифун је пред читавим Београдом, молио сина да му опрости.

Стеван Владислав Каћански
- Стари Бард је сахрањен на Новом гробљу, у Алеји великана. Надгробни споменик родољуба и песника подигнут је и откривен 1927. године. Једна улица на Сењаку носи име Стевана Владислава Каћанског - Старог Барда, а и у Србобрану, песниковом родном месту, једна од њлепших улица дичи се његовим великим именом. На једноспратном здању у Србобрану, које је подигнуто 1893. године на месту где се налазила приземљуша, у којој је рођен Стеван Владислав Каћански, налазила се, од 1911. до 1941. године, спомен плоча са уклесаним пениковим стиховима, посвећеним српском роду:

Све што имам - то је твоје,
Све што имам - теби дајем,
Са слађаним уздисајем,
Срце - мисли - песме моје.

Плоча је у априлу 1941. године скинута и уништена.

После 49 година, спомен
плоча Стевану Владиславу Каћанском поново се нашла на старом месту. Њеним откривањем, скинута је вео заборава са имена великана, чије ће име зрачити и позивати младе на прегнућа и стваралачки рад, исто онако као што су његове песме то чиниле.

Миливој Туторов

Текст преузет из часописа: ''НАША БОРБА'', бр. 1/2013. Више информација о првом броју нашег званичног идеолошког часописа ''НАША БОРБА'' можете погледати ОВДЕ.