10. април 2013.

ДУЖНОСТ РАДНИКА И ВОЈНИКА - Војислав Бакић


Нама је у свима струкама потребан најозбиљнији рад; јер само нас рад може спасти од пропасти. И поједини људи и цео народ могу се одржати само радом својим.
          Човек, који може сам да заради све што му треба за живот, не зависи од других људи; он је самосталан и слободан. Поштен човек живи од своје зараде. Срамота је живети само од тековине својих сродника. Грехота је откидати и живети од туђе зараде. Ко не може да привреди, колико му треба за издржавање породице, тај не треба ни да има своју породицу. 
Ко ништа не даје својој држави и ништа не чини за свој народ, тај не може бити патриота и родољуб. Само су ваљани радници корисни чланови државе и народа; јер они издржавају себе и своју породицу, и још помажу својој држави и својему народу. Нерадници живе о трошку других људи, као што парасити живе од крви и од сокова других животиња и биљака. Њима нема места у солидном друштву.
Ваљани српски радници свих струка могу помоћи својему народу. Једни му помажу својим умним радом, други својим физичким радом, а трећи својим имањем. Они, који приносе веће жртве на олтар своје отаџбине, постају народни добротвори.
Ну, највеће жртве приносе војници и њихове старешине, кад бране своју отаџбину од непријатеља својега народа. Нема већег пораза за државу од онога, који се даје у крви.
Сваки је грађанин дужан бранити своју отаџбину и народ. Зато треба поучавати младе људе, да је то част и понос бити народни војник; а да је срамота извлачити се од војне обавезе. Онај, којега не приме у војску, треба да се осећа несрећним; јер то значи, да он није здрав; а здравље је главна погодба за срећан живот.
Српски су јунаци уверени, да је то славно - борити се за свој народ. Они се не боје опасности, јер се храбро боре против ње. Они се боре, да победе, а не да погину. Они знају добро, да ће у рату пре изгинути мекушци и страшљивци, јер не дају снажна отпора својим
непријатељима. А ако који јунак и погине, он је унапред био спреман, да се жртвује за своју отаџбину, и он приноси ту жртву с уверењем, да је славно - умрети за отаџбину.
Старешине војске, а нарочито војсковође имају да врше врло важне и врло тешке дужности, и они имају највећу одговорност према својој отаџбини. Кад који чиновник грађанског реда учини погрешку у својему службеном раду, то нема тако замашних последица, као кад погреши официр за време рата. Једна таква погрешка може да упропасти многе војнике да бојном пољу.
Стога официри морају бити потпуно спремни за свој позив, и морају бити врло тачни и савесни у вршењу својих дужности. Они су дужни да војницима предају потребна војна знања и да их поучавају у ратној вештини. Они сестарају о наоружању војске и о њеним животним намирницима. За време рата они предводе војску и претходе војницима својим примером у погледу на храбро држање и на вешту борбу против непријатеља.
Нигде није толико потребна слога као у војсци, нарочито за време рата. Стога се морају сматрати за непријатеље своје отаџбине и својега народа они, који завађају официре и праве раздор у војсци једне државе.
Патриотска дужност захтева од сваког официра и од сваког војника, да забораве увреде, које су претрпели, било од својих другова или од војних власти; па да сложно са свима осталим официрима и војницима бране своју отаџбину и свој народ.

ДР ВОЈИСЛАВ БАКИЋ
''Српско родољубље и отачаствољубље'', Београд 1910.

Текст преузет из часописа: ''НАША БОРБА'', бр. 1/2013. Више информација о првом броју нашег званичног идеолошког часописа ''НАША БОРБА'' можете погледати ОВДЕ.