24. фебруар 2016.

ИСТОРИЈА НАЦИОНАЛНЕ ПАРТИЈЕ


Африканери (Бури) су су бели народ холандског порекла који је у епохи колонизације населио крајњи југ Африке. Они су у тој пустој и дивљој земљи основали своје слободне републике, изградили цивилизовано друштво и привреду, села и градове, фарме а касније и фабрике, железницу и највећи извор богатства, руднике злата. У првој половини 20. века, након пораза у рату од Велике Британије, бурске републике пале су у руке Британаца који су их спојили са својим колонијама и створили нову државу, Јужноафричку Унију, под суверенитетом британске круне. 

У таквој ситуацији, притиснути са једне стране британским империјализмом који их користио као топовско месо у оба светска рата за свој интерес, а са друге бескрајном масом Банту црнаца, који су сада желели да имају једнака права са онима који су створили све у њиховој држави, иако томе културно нису били дорасли, водећи Африканери оснивају нову, Националну Партију (НП). Програм НП био је изразито националан и револуционаран: збацивање британске монархије и оснивање националне републике, као и одвајање беле расе од црнаца и обојених. Подржана огромном већином африканерског становништва, НП је брзо дошла на власт и одмах по завршетку другог светској рата започела остварење свој програма. На референдуму на коме је учествовало целокупно бело становништво, изгласана је независност Јужноафричке Републике. И друге националне мере су затим предузете као шзо је увођење африкаанс језика као обавезног у свим школама.

Али појавио се већи и озбиљнији проблем: расно питање. Свесна да Банту црнци никада неће постати Африканери, НП је осмислила генијалну политику АПАРТХЕЈД (у преводу: добросуседство). Четири расе - белци, индуси, обојени и црнци су стриктно подељени према правима. Све привилегије укључујући управу државе припале су , као што и јесте праведно, Белој раси која је ту државу као што смо рекли и створила, али су и Индуси (које су Британци доселили) и обојени (расно мешани) добили доста повољан статус. Једино за Банту црнце, које су белци и скинули са дрвета али који нису по начину живота далеко одмакли од тога, нађено је друго решење. Њих нико није експлоатисао или терао на ропски рад. Напротив, НП им је наменио велика пространства неискоришћене земље да се развијају својим радом али и донацијама владе, па чак да те земље назване Бантустани временом стекну независност.

Али Банту нису били задовољни. Покренули су терористички покрет АНК и вршили диверзије на сваком кораку. Председници из НП, међу којима је највећи Питер Вилхелм Бота, морали су да одговоре истом мером. АНК, чије су вође биле на робији али су били све моћнији, то су искористили да крену по свету и лобирају против Националне Партије и самог Боте. То је и уродило плодом. Осамдесетих година, велике земље, посебно Британија која је желела да се освети НП и Америка која се са својим домороцима много суровије обрачунала, увеле су Јужноафричкој Републици економску блокаду. Свестан опасности за свој народ, председник Бота искористио је своје злато да купи уранијум и изгради нуклеарно наоуружање. Али земљи изнутра погођеној хаосом то није помогло. Када је Бота сишао са власти, његов наследник де Клерк дао је црнцима право гласа чиме је од славног Африканерског народа неповратно створио законску мањину у својој држави. Све што је било бело постало је црно, измењени су називи градова, грб и застава, одузета радна места, отпочело је расно мешање. На власт је дошао председник АНК, Нелсон Мандела, који је био добар човек и једино што је желео била је његова визија праведне (мултирасне и мултинационалне) државе, али већина црнаца једино што су желели била је освета над Африканерима и НП. Сам велики Бота исмејан је и чак иако врло стар осуђен је на условни затвор. Тако је народ Африканера, упркос великом раду Националне Партије, на крају ипак остао без своје националне државе.