20. јануар 2017.

ХИМЛЕР И ГИНТЕР О ХОМОСЕКСУАЛЦИМА


Професор Ханс Ф. К Гинтер о хомосексуалцима

“Људи са оваквим склоностима не би требали да се венчавају, осим ако не говоримо о девијацијама које се дешавају код многих тинејџера али се касније губе. Понекад људи су близу тога да овакве људе убеде да се ожене, погрешно мислећи да ће их њихов „брак“ излечити. Такви људи требају бити ограничени на уски круг њихове сопствене врсте. Не треба их кажњавати због њихове перверзије већ само због завођења младих, здравих младих мушкараца који су у добу када њихова сексуална осећања још увек нису формирана. Чак и кратка неприродна веза у овом добу може учинити да за таквог младог мушкарца нема лека читавог његовог живота. То је уништило многе наследно младе људе, колико и дечаке толико и девојке. Према томе, искваривање малолетника треба се посматрати као оштећење генетског потенцијала народа и као такво треба се жестоко кажњавати.

Чувени јеврејски изучавалац сексуалних проблема Мангус Хирцфелд, који је један од најватрених заступника слободе за хомосексуалце, каже да око 45% одраслих мушких хомосексуалаца (педера), има перверзну привлачност ка младићима старим од 14 до 21 године. Исто важи и за лезбејке. Тако, опасност за здраве младе људе је велика и закон мора да спречи ту опасност. Али такве законе је „тешко“ формулисати и применити зато што млади преступници и преваранти могу да користе ове законе да би уцењивали људе који их наводно заводе. Мангус Хилцферд назива „прогањање“ педера „срамотом за нашу културу“ . Прогањати их због њихве сопствене болести можда и није неопходно, али законско пенализовање злоупотребе мора бити стриктно. За овакве перверзњаке мора бити затворен приступ ка званичним позицијама. 

Хомосексуалци не треба да се венчавају зато што ће брак са њима бити несретан и зато што ова изопаченост може да буде наследна. Људи са хомосексуалним склоностима долазе често из фамилије које су већ имале овакве људе или су имале немужевне мушкарце или неженствене жене.

 Т. Ланг и Ј. Деис потврђују да је хомосексуалност наследно условљена.
Ја лично нисам сигуран да се ова наследност може објаснити помоћу „квалитетније теорије“.
Р. Голдшмидта и М. Хирцфелд верују да унутар немачког народа има око 2% хомосексуалаца, међу радницима – око 4%, међу студентима – око 6%. 
Х. Елмс тврди да их у Енглеској такође има око 2% унутар популације; међу образованом средњом класом – 5% педера и 10% лезбејки.

Рајхфирер СС Хенрих Химлер о хомосексуалцима.

Желео бих да разјасном неколико идеја на тему хомосексуалности. Међу одређеним хомосексуалцима постоји следеће мишљење: „Оно што ја радим не тиче се никог, то ја лично приватна ствар“. Све што се тиче сексуалних ствари престаје да буде приватно када живот или смрт нације зависи од тога. То је оно што чини разлику између света доминације или света анхилације.

Нација са много деце може да задобије надмоћ и да господари светом. Чиста раса са тек неколико деце је већ једном ногом у гробу; за педесет или сто година она ће бити без икаквог значаја; за две стотине година она ће изумрети. Есенцијално је да се разуме да ако дозволимо да се ова инфекција настави у Немачкој а да нисмо у могућности да јој се супроставимо, то ће бити крај Немачке или германског света. Нажалост ово није тако проста ствар као што је то била за наше предке. За њих је неколико оваквих изолованих случајева била тек проста абнормалност; они би их удавили у мочварама.

Они који су проналазили таква тела у блату нису знали да су се у 90% случајева налазли лице у лице са древним хомосексуалцима који су били удављени са свом својом имовином. Ово није била казна, већ проста елиминација овде одређене абнормалности. За нас је од виталног значаја да их се решимо; морамо да их изчупамо попут корова, бацимо их у ватру и спалимо. Ово не треба урадити због некаквог осветничког духа већ због неопходности; ове креатуре морају бити истребљене.”

Хajнрих Химлер, 18. 02. 1937 године.




15. јануар 2017.

ЉУДСКИМ ШТИТОМ ПРОТИВ ТАМНИЦЕ НАРОДА


Био је то јануар 1991. године, злочиначка совјетска армија је дигла своје оружје против мирних протестаната који су се окупили око зграда од стратешког значаја са намером да их, ако треба, заштите својим животом, јер им је било доста совјетске окупације и понижења њихове отаџбине.

Литвански народ је прогласио независност, прогласио независну литванску државу и одбио сваку послушност совјетској власти у Кремљу. Совјетска власт је одговорила на себи својствен начин, нападом на мирне протестанте и људе који су тражили само право на сопствено самоопредељење.

10. јануара совјетски председник Горбачов је издао ултиматум Литванији захтевајући да се народ придржава закона Совјетског Савеза, али литвански народ га је с презиром одбио.

13. јануара совјетски тенкови и елитни падобранци су из Пскова у данашњој Руској Федерацији, послати су у Виљнус и тамо окупирали главну телевизијску кућу, радио центар и ТВ торањ. Убили су 14 људи, углавном млађег узраста, док је чак више од 700 људи повређено. Највећа тајна бригада совјетске војске – Алфа, доведена је  да учествује у овом масакру.

Десетине хиљада Литванаца тога дана стајало је руку под руку да би заштитили право на своју слободу. Иако је литванска независност била неминовна, то није спречило совјетске војнике да немилосрдно пуцају и газе по народу. Упркос поразу који је био на видику, и упркос томе што се совјетска тамница народа рушила, Совјети су наставили са својим злочинима, по рецепту свог умрлог вође Стаљина, познатог по масакру и геноциду над ненаоружаним народом.

С друге стране, Литванци су се мирно и достојанствено супроставили совјетском терору тог хладног јануара 1991. Литванским војницима је наложено да отворе ватру само ако се совјетски специјалци нађу унутар зграде парламента.
Народ је пркосно певао литванске националне песме, верници су поносно певали католичке и староверне (Ромува) химне, Литванци су показали како јединство народа може да сруши и највећу империју, ма колико велика претња она била. Интернационала је пала, литванска застава је поносно уздигнута, национализам и традиција поново су надјачали трули јеврејски марксизам. Жута боја литванске заставе засијала је као Сунце слободе које је обасјало све борце за отаџбину, тиранији је дошао крај!

Литванци данас поносно истичу да су њихове ослободилачке акције довеле до почетка рушења Совјетског Савеза.

Земља се поново налази између две ватре, ругла западног либерализма и нео-бољшевизма са истока, упркос томе народ Литваније је изабрао своју судбину, изабрали су национализам изнад глобализма, не заборављајући своје претке још из времена Велике Литванске Кнежевине, преко Литванске Територијалне Одбране у другом светском рату, па све до револуционара са почетка деведесетих, литвански народ је јасно ставио до знања да ће свака империја у тој земљи поломити зубе, и да неће проћи ни једна накарадна идеја која ставља интересе олигархије изнад оног исконског и најсветијег, традиције, нације, и истинске слободе.

10. јануар 2017.

МУСЛИМАНСКО ПИТАЊЕ


У својој свакодневици сусрећемо се са муслиманима из разних крајева, разних нација и раса. Преко медија често смо (не)обавештени о ситуацији на Блиском Истоку, а и наше врле „комшије“ су нам слика и прилика исламизма који је у експанзији.

Јеврејски лоби упорно покушава да осуди акције муслиманских екстремиста на тлу Европе, а заправо свом силом подржава њихову окупацију Европе. Либерални, комунистички, и демократски олош који, нажалост, припада српском народу, својски се труди да „Бошњаке“ интегрише у друштво и промовише толеранцију према тим изродима.

Проучавајући ислам, и понашање припадника ислама српског порекла, с правом могу рећи да суживот са њима никако није могућ. Једноставно јер „Бошњаци“ немају своју националност. Бошњачка нација не постоји, и то су историјске чињенице, за разлику од других балканских народа који имају своју традицију и историју, и углавном све оно што би једну нацију чинило нацијом. Срби исламизацијом никако нису могли изгубити своју расну и националну припадност, јер су крв и гени нешто сасвим супротно од поимања религије, коју „Бошњаци“ толико потенцирају.

На факултету сам јасно увидео став и понашање мојих колега муслимана. Они су одвојени од нас Срба, имају свој свет, и очито нас из неког разлога мрзе, и не желе толику блискост са нама, ма колико се ми трудили да са њима будемо присни. Ту се јавља и нека врста дискриминације Срба од стране професора, који тако очигледно пуштају да муслимани олако полажу испите, док се ми такорећи малтретирамо неби ли икако положили. Питао сам моје колеге и сународнике о томе, и сви су се сложили око мог става да муслимани ипак имају неке бенефиције, у односу на нас. То је ишло толико далеко, да су се неке колеге муслимани буквално препирали са професорима Србима око оцене, знајући своја „права“. А где су права за српске студенте? Да. О томе није политички коректно говорити под јеврејском окупацијом.

То је само један од безброј примера дискриминисања Срба. „Бошњаци“, попут „Рома“ имају све већа права, као некаква „национална“ мањина, док су заправо сви српског порекла, и о томе нема дискусије. Динарски расни под-тип код неких мојих колега толико је упадљив, да су динарскији и српскији од многих мојих познаника, пријатеља, итд... Али сва поента је у томе да ислам, који је њих васпитавао и одгајао, нема свест о раси и нацији. И зато њима то није толико битно. Њима је сваки муслиман „брат“, ма које он расе био. А такво размишљање аутоматски доводи до уништења гена, јер се директно одобрава расно мешање.

Ми, као српски национал-социјалисти, свесни свог припадања белој раси, не можемо се помирити са надирањем ислама, како у Србију, тако и у читаву Европу. Ово „муслиманско питање“ је алармантно. Наша српска крв је у питању. Уколико ислам завлада Европом, нас више неће бити. Оно што нас држи као народ, јесте наша расна свест, коју „Бошњаци“ немају. Зато они и јесу инфериорнији од нас, али ми можемо постати још инфериорнији, ако не схватимо овај проблем озбиљно. Супротстављање исламизацији Србије и Европе је кључни фактор опстанка Срба, и Аријеваца. Ислам је једна од јеврејских продужених руку. Он је директан кривац за геноцид над Србима још од 15. века.

Ми, Европљани, морамо збијати редове против муслимана. То је једини начин да се одбранимо од ове азијске куге. Не сме бити више никакве толернације. Јер они нису, нити ће икад бити, толерантни према нама.

09. јануар 2017.

СЛАВА РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ!

Hail Republic of Srpska!
Слава Республике Сербской!
Viva la República Srpska!
Слава Республіки Сербської!
Chwala Republiki Serbskiej!

06. јануар 2017.

МОЈКОВАЦ - СИМБОЛ БРАТСТВА И ПОЖРТВОВАНОСТИ


Значај Мојковачке битке, која се на данашњи дан збила 1916. године, је од огромног значаја, како за Црну Гору, тако и за Србију. Мојковац је то Бадње вече, 1916. године, постао, и остао, симбол и светао пример како се несебично гине за брата и саплеменика. Јунаци са Мојковца тада су бранили не само своје положаје на којима су тако храбро стајали, и за које су гинули, већ су бранили и своје домове, своје породице, своју крв, и своје тло, као и брата из Србије који се под принудом повлачио преко Црне Горе и Албаније. 

Не бојте се јунаци
Ако крвави буду бадњаци!

Јуначка дела црногорске војске са Мојковца вечно трају у нашим срцима и мислима. Наши снови инспирисани су жељама тих горостаса ратништва. Они су своје животе положили на олтар отаџбине да би Србија и Црна Гора живеле! Предност Црногораца над Аустро-Угарима није била у броју и односу снага. Њихова предност била је њихова динарска надмоћ и ратнички дух који се у Црној Гори гајио толико векова, и на тај начин створио најбоље ратнике, какве тадашња светска историја још није забележила. Ти хероји крви и тла крварили су под Скадром, тукли Бугаре на Брегалници, и доцније поносно стајали на страни победника, као што се од њих и очекивало, упркос малобројности. Учесници Мојковачке битке просто плене тим жаром за слободом и слободарском мишљу карактеристичном за Динарце, жељне борбе и непрестане тежње ка нечему узвишеном и над-људском. Тако и ми, не задовољавамо се ситним свакодневним победама, већ тежимо ка достизању врхунца чојства и јунаштва, којих у савременом друштву више нема. Погинули на Мојковцу те 1916. године нису мртви. Они живе кроз нас, у нашој крви и у нашим сновима. Они на нас гледају свакога дана, опомињу нас наше нејуначко време коме требамо пркосити, и својим примером показују нам како се гине, а и живи, за слободу и част отаџбине. 

Никада нећемо заборавити подвиге ових мученика. Никада нећемо дозволити себи да нас се наши Преци стиде. Желимо да своје животе дамо за слободу своју земље, расе, и нације, и тако поносно станемо пред наше Дедове, без трунке сумње да смо животе потрошили узалуд. Мојковац нашој Борби даје смисла. Он је њен симбол и инспирација. Јунаштво Поповића, Вукотића, и других часних ратника одјекује у нашим срцима заувек. Одужимо им се тако што ћемо следити њихов пут! 

СЛАВА МОЈКОВАЧКИМ ЈУНАЦИМА!

ЖИВЕЛА ЦРНА ГОРА!

ЖИВЕЛА СРБИЈА!