30. децембар 2012.

ПАКЕТИЋИ ЗА ДЕЦУ СА КОСМЕТА


Активисти пројекта Борба14, придружили су се акцији сакупљања пакетића за децу Косова и Метохије. У другом броју нашег билтена, Проглас, који можете преузети ОВДЕ, позвали смо српски народ и национал-социјалистичке активисте на јесење буђење и окретање правим вредностима борбе, како би прехранили и нахранили наше огњиште и породице. Пакетићи намењени дечацима и девојчицама мањих узраста, садрже артикле неопходне за нормалан живот сваког српског детета. Пакетићи садрже, од основних хигјенских ствари, четкица и паста за зубе, штапића за уши, сапуна, пешкира, чарапа, дечије играчке као што су, лутке, плишане играчке, аутићи, итд, све до школског прибора, свесака, оловака, бојица, гумица, сликовница, итд.. У истом броју нашег билтена, заветовали смо се да ћемо помоћи социјално-економски угроженим породицама, а ова акција јесте доказ да наше речи претварамо у дела. Надамо се да ће ови пакетићи вратити осмех на лице најмлађима у овом тешком времену. Још једном, као српски национал-социјалисти, апелујемо на све искрене српске националисте и патриоте да дају свој допринос борби против глади и незапослености, да помажу свом народу на све могуће начине, а уједно их и позивамо да нам се придруже.



27. децембар 2012.

ЈЕВРОПИ


Теби да певам - теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв -
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже ко црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
»Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л' живот може
У таквом игу несрећни род?...
Изгинућемо!«...

»Па изгините!«
Подсмеха твога горди је збор.
»И гинућемо, гинути славно -
Ил' мачем пресећ' Гордијев чвор!
Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил' гроб!«

Ђура Јакшић

КОРУПЦИЈА


Понекад би се јавно мњење ипак узнемирило видевши неке случајеве најочигледније корупције. Тада би ваши политичари-странчари основали скупштинске анкетне комисије, које никада нису дале неки речултат зато што вукови не једу једни друге. Разне политичке странке су се силно међусобно вређале ради властите рекламе, али су се добро чувале да не забразде дубоко пошто су добро знале да корупција није апанажа једне странке него свих. Ваши политичари-странчари су, дакле, мирно могли и даље да се богате на рачун појединаца и државе. И грабили су обема рукама. Зар је чудно што је тај лош пример и некажњавање подмићивача и подмићених спажно деловао на службенике свих нивоа? Ја тако не мислим и сада ми је сасвим природно што индустријалац или трговац, који жели да вагон са његовом робом крене, мора да дâ позамашно мито шефу станице, што парничар који жели да убрза поступак мора да подмаже писара и што онај који мисли да добије пасош за путовање у иностранство, или странац који би да добије боравишну дозволу, мора да увуче неколико новчаница међу документа која предаје полицији. Јасно је да нимало не служи на част вашој земљи, али ти потчињеии службеници само следе пример који добијају одозго. И тим људима би се могло још много лакше опростити него вашим политичарима и другима. Оправдање им је мала плата, јер ви врло слабо плаћате потчињене службенике, чак и оне више. Насупрот томе, посланици вам имају веома добре плате, а често примају и пензије као "бивши министри". Они немају оправдања.

АРЧИБАЛД РАЈС

СРБСКИ ПОРЕДАК - ГЛАС СРБСКОГ НАЦИОНАЛ-СОЦИЈАЛИЗМА


Редовнијим ажурирањем, постављањем разноразних идеолошких, историјских и текстова друштвено-политичке садржине, песама и видео снимака, поново је почео са радом блог ''Србски поредак''. Ако не најстарије, једно од најстаријих српских национал-социјалистичких гласила, страница која је свакако кроз свој просветнo-активистички пример упутила на прави пут велики број српских национал-социјалиста.

26. децембар 2012.

ПОДСЕТНИК СЛОВЕНСКОМ НАЦИОНАЛ-СОЦИЈАЛИСТИ

Твој први закон мора бити уважење самога себе. Чувај достојанство, не чини ништа срамно чак ни у тајности. Буди спреман да сваку своју мисао кажеш наглас. Мисли онако, како би мислио да су најскривенији кутци твоје душе доступни нечијем погледу. А они су доступни онима, који јесу твоји покровитељи.

Труди се да своје поступке усагаласиш са својим убеђењима. Човек гине када почне да склапа споразуме са својом савешћу. У грижи савести у најбуквалнијем смислу наносе неисцељиве ране унутрашњем човечјем бићу.

Буди частан сам са собом. Часност чини човека целим. Када човек мисли, говори и делује усаглашено, његове се снаге утростручују.

Частољубље није порок, јер је природно, безкорисно и великодушно, али одагнај таштину од себе: она ослабљује, заводи, пустоши. Слава бежи од онога ко покушава да је се домогне, а сама се даје ономе ко јој се не додворава.

Старај се да будеш оно што јеси: Да БУДЕШ, а не да се таквим чиниш. Само ћеш тако саздати своје особито ЈА.

Остварити подвиг који постаје циљ или циљ који постаје подвиг, значи остварити самога себе на овоме свету, бити у свом судбоносном самоизражају.

Само ће онај који се, презревши животну промишљеност, одржава искључиво идејом,видети победу.

Степен способности човека, одричући се, живи једним осећајем и једним сном јесте мерило његове Духовности. Једино онај који уме ватрено да мрзи уме ватрено и да воли.

Гори јарко! Није погубан нагли излив гнева, већ притајена злурадост. Топло хладни и кисело слатки су осуђени на небиће, јер се нису узвисили до самопожртвоване службе светлости. Сива осредњост, која тиња у пепелу равнодушности, увек је смртоносна.

Ко је у сагласности са свима није у сагласности са самим собом. Ако немаш непријатеље значи да немаш ни чврста убеђења. Али умети да изабереш себи непријатеље и не пуцај артиљеријом по врапцима. Понекад је појављивање осветољубивости исто као и ритнути магарца зато што је он ритнуо тебе. Ипак не заборави да хранити змију млеком значи гомилати у њој отров.

Не збијај шалу са будалом, не упуштај се у разговор са простачином, не својатај се са шљамом, да те шљам не учини себи налик. Не дели ни са ким своје слабости: од једног разоружања слабиш двојако.

Не омаложавај се: не треба да се правдаш олошу ако се спотакнеш, јер не пада само онај ко се никада није усремио ка врху. Наши стари су овако говорили: орлови се могу спустити до петлова, али петлови се узвисити до орлова никада.

Буди пристојан, али штеди своју учтивост: простаци ово неће разумети и мислиће да се прељубазан. Буди веран себи; највећа утеха јесте имати ослонац у самоме себи и не знати за издају. Увреде које за тебе изјави нитков схвати као похвалу.

Живи пунокрвно, како и доликује паганину. Наслађуј се природним радостима живота. Наслађивање само по себи ни наравно (морално) ни ненаравно. Али ако жудња за наслађивањем победи у човеку вољу за самоутврђење, он страда.

Буди праведан, али не заборави: правда није обелодањивање туђих тајни и откривање туђих пакости. Ако грбавцу кажеш да је наказа, то јесте истина али те не чини часним.

Обуздај своје речи, понашање и побуде. Самоограничавање безплодног блудничења мислима, даје огромну духовну силу. Никада не реци о одсутном оно,што му не би смео рећи у очи.

Буди силан и праведан. Само се од силних и јуначких стварају великани и честити.

Живот човека је бесмислен и деструктиван уколико није одуховљен племенитим стремљењем ка ономе свету. Смисао битисања достиже се тако што се у његову основу ставља идеја, а не потреба. Личност могу да надживе само НАДЛИЧНОСТИ, безвремени духовни пориви. Ако човек није за живота стекао бесмртност, осуђен је на растварање у земаљским стихијама.

Начинити своје целовито, непролазно ЈА можеш само гајењем ратничке крепкости у себи. Ратник свој живот усмерава тако да, када куцне час, може дочекати смрт достојанствено. Превазилажење малодушности (тј. плашљивости) значи превазилажење смрти.

Не попуштај пред неуспехом: то је такође непроцењив поглед. Никада не очајавај: потиштеност са собом носи беду. Ударци судбине постоје да би изазвали духовну моћ човека. Сурови испити помажу успостављању неуништиве воље као најузвишенијег духовног начела у човеку. ДОБРА ВОЉА СЕ КАЛИ САМО У БОРБИ СА ЗЛОМ КОЈЕ ЈЕ УЗЕЛО ВЛАСТ НА ЗЕМЉИ И У НАШОЈ ДРЖАВИ.

У тој борби свако својим деловањем или опрезним мировањем, на овај или на онај начин учествује. Из бездана очајања уздиже се грозни (застрашујући) талас одмазде. Капитализам је толико одвратан да не постоји недопустиво средство за његово уништење!

ВЕЧНИ ЖИДОВ НИЈЕ ВЕЧАН. Сва та гамад ће поцркати, спаљена општенародном мржњом, јер смо ми СПРЕМНИ НА СВЕ зарад спасења родне груде. СВЕТИ РАТ ЈЕ СВЕ – СВЕ ОСТАЛО ЈЕ НИШТА!

Немамо избора; немамо ни пута којим би смо се вратили. То је предивно, јер управо одатле црпимо своју силу, своје разјареност и своју неустрашивост.

САБОРЧЕ!

Борба - твој је позив, твој дуг, твоја песма и твој ужитак!

БОРБА СЕ НАСТАВЉА! ЖИВЕЛА ПОБЕДА!!!

Преузето из српског национал-социјалистичког часописа ''Јуришник'', број 1, март 2007.

23. децембар 2012.

У МЕСО

У рату су најстрашнији тренуци на јуришу, кад се пуца у месо и боде у месо... Опаснија је страховита артиљеријска ватра, опасније су авионске бомбе. Али коса се на глави диже, кад борци искоче из ровова и пођу откривено једни према другима, пуцајући у месо, и, кад се приближе, бодући у месо.

Ту треба срца јуначког и храбрости мушке. У рову су масе; кад се пуца у месо, сваки је војник личност. У рову влада храброст масе; изван рова, у јуришу сваки војник мора имати личну храброст, дужност, одушевљење и вољу да победи.

Непрестано, сви и с лева и с десна кукају да је зло, а нико не излази из рова, да злу заврне шију. Сви мисле да је довољно ако се на то указује, а не употребљују оно оружје које га једино може уништити.

И стално се врте око оружја које се показало у савременим друштвеним односима неупотребљивим за уништење зла. Није довољно само рећи. Потребно је напрегнути све снаге да се зло искорени и не дозволи ни себи самом у злу учествовати. „Добар пастир, јер што каже ином, и сам својим потврђује чином.”

Нама није довољно утврдити зло. Ми тежимо да се најенергичнијим средствима разбију клике, униште мафије, растерају тајне и мрачне котерије, које окивају и гуше ову земљу и сисају здраве сокове из тела народног.

Густа је мрежа удруженог зла у овој земљи, густа и јака мрежа. У тој мрежи копрца се народ, а неваљалци је држе у рукама. И мора се почети пуцати у месо клика и котерија, мора се ухватити у коштац са злом, па ма где се налазило, прса у прса. Не тражимо за себе поштеде. Али нећемо ни штедети. Пуцаћемо у месо, док не размрскамо змији отровну главу, док не уништимо отровног паука који исисава овај народ и сиромаши ову земљу.

Пуцамо у месо клика и котерија, свих оних удружених неваљалаца који већ више, од деценије и по искоришћују ову земљу, срозавају високу херојску душу овог народа, деморалишу отетим и покраденим новцима.

Пуцамо у месо онима који, као расипни синови расипају ову народну муку, створену крвљу најбољих из овог народа.

Пуцамо у месо онима који се грабе о власт и положаје не да ступе у тешку и одговорну службу народној заједници, већ да неодговорно поробљавају, убијају душу, задовољавају своје себичне интересе.

Пуцамо у месо онима који за ових дугих и тешких 16 година осиромашише, оголеше и опустошише као варвари ову земљу.

Пуцамо у месо сваком злу и сваком неваљалству, па ма од кога долазило.
Последњи је час, да се искочи из рова и да се пуца у месо.

У народ не сумњамо и у његову храброст. Он је увек излазио из ровова, кад је јуначка невоља то тражила.

Дошло је време, да се мора... Мора се пуцати срчано у месо, у срце, да би се ова светла творевина толиких покољења спасла од немани, која сатире.

Позивамо и наш народ, да храбро иступи против зла, да се окупимо и приберемо у густе борбене редове. Постоје само два фронта у овој земљи. На једној страни је мањина у којој су удружени неваљалци, који су се домогли свега и свачега, на другој страни цео народ. Избора нема, ако се жели спас. Мора се у борбу, отворену, прса у прса.

И ако овај народ то схвати, нема сумње ни о исходу ове борбе. Ако борци срчано и смело отворе паљбу у месо, зло ће се распрштати и ослобођење ће доћи.

Димитрије Љотић

21. децембар 2012.

ТРЕЋИ БРОЈ НАШЕГ БИЛТЕНА "ПРОГЛАС"



У првом броју нашег билтена "Проглас" смо увели читаоце у наше деловање и смисао нашег постојања и борбе. У другом смо пак скретали поглед ка гладној Србији, а у трећем броју  скрећемо пажњу на лице и наличје наше отаџбине, и постављамо јасна и директна питања народу Србије какву Србију желе, и да ли виде да је лице наше мати укаљано и понижено?

Штампајте и делите наш бесплатни билтен народу у вашим селима, местима и градовима, понудите им јасне одговоре које нуди национал-социјализам, као истинску замену, наспрам лажног наводног патриотизма и анти-народног социјализма у велу новог светског поретка и демократије.

СПОРТ - ЗДРАВЉЕ - НАЦИОНАЛИЗАМ

ТРАГЕДИЈА СРПСТВА

Кад је реч о трагичној прошлости наших племена, не треба на дугачко и на широко
доказивати трагедију српства. Она је јасна, својом судбином још у средњовековној држави нашој која је кратко сјала и распала се после Душана.

Не треба трошити речи ни при доказивању патњи трагичне судбине српства за време
Турака.

Она је позната.

Лелек гусала, наша народна традиција која је допрла и до најнижих слојева, а жива до недавна, разнела је ту свест о трагедији српства до свих наших племена и свих наших крајева.

Онима који то сад не признају, или не знају, и најновијим, глувим генерацијама у залуд би се томе говорило. А у томе да би се узалуд говорило најстрашнија је иронија и најгора су понижења.

У ближој прошлости нашег народа, током 19. века нигде и ништа се не може упоредити са горким и трагичним радом српства. Не мора се бити Србин, довољно је бити честит, па да се то призна. Српство је радило на свом васкрсу истрајно, печалбарски, пуно идеализма и строгог морала, свих српских слојева који су се бавили или заносили народним пословима и који су се паштили да српство ослободе за српство, а не за бабино здравље, да га спасу, окупе и сједине.

Рад србијанске и црногорске кнежевине, рад цркава и манастира, попова и занатлија, у турским крајевима, српски човек босански и херцеговачки, и приморјем, у хрватским и војвођанским варошима и варошицама, је непрекидан напор и патња, појединаца, друштвених и виших и нижих слојева, војника, трговаца, ситног света, од калфе и шегрта, до најсиромашнијег стаћараша за српство. За боље дане српства.

Најзад зар до наших дана не иде затим непрекидна поворка крвавих лица и прилика, са сенкама тамница и вешала и страховима губитцима у три страшна рата.

Сетимо се само почетка нашег доба. На једној страни сиромашна Србија, на другој руља противника која се церека.

Нижу се зверства у Мачви, окупација, терање у лагер хиљаде хиљада и пљување на српство, пљувања.

Али зар у тој руљи франковачка руља није најодударнија?

У политичким догађајима често није ситуација у рукама оне странке која је најјача, него једне групе у чијем се духу, по чијем се знаку све догађа.

Петнаест година овамо од ослобођења, погледајмо већ једном истини у очи, из јазбине једног франковачког круга војна се наставља и само је та јагма стално, поземни рат против српства, све до убиства Краља Мученика.

Прво се чинило све да се омаловажи војска, да се све представи само као дипломатска игра, пљувало се и при самом спомену Кајмачкалана, певало 15 година срамну песму да је корупција српска, и само српска.

Кукавичлук за време туђина, безобразлуци против брата, то је главна црта тог потајног рата.

У њему, франковлук је радио пробаним методама европејца против српства. На једној је страни тобоже култура а на другој некултура, а на једној се страни тобоже плаћају огромни порези а на другој ништа, на једној страни су столетне правице, које треба поштовати, а на другој српство са својим светињама које, разуме се, треба збрисати, зашто, зато, да би се угладило франковцима.

Вешто је удешена вика о корупцији, али када би се објавила акта видело би се да је далеко мање корупционаша из српства, а да је корупција, и то на велико, производ баш тих франковачких чистуница.

Недавно у Београду десило се ово. Једна банка старих чарширлија која има правила још из патријахалног доба, положила је држави 3 милиона, јер има једну застарелу тачку у својим правилима, да се из добитка помаже пољопривреда. Шта мислите где је утошен тај новац? На помагање словеначких пољопривредника. Таквих примера има сто, само се не зна. Зар није крајње време да се против франковлука роди и снага српског егоизма??

Већ 15 година, когод није слеп у нас, мора да се у чуду пита, зар нису обрнуте улоге, зар српство сдана у дан није само зато ту да слуша како му франковачка дипломатија ставља услове,  прети, како од ране зоре до мрклог мрака има да одговара и да као бена прави љубазно лице клеветама, захтевима, безобразним изискивањима, извољевањима. Изгледа као да је судбина српска да пита: да ли ће то да се свиди господи франковцима. Као да је аксиом  постојања и бољитка српства љубав са дрољом франковлука. Далеко од тога. Напротив, само је ту његова трагедија.

Није тешко замислити да би српство било срећно и далеко напредније под другим условима. У очима света, и што је горе у очима својим, српство је пало, по мишљењу од оног тренутка када је наивно се нашло пред проблемом франковлука.

Оно се троши као стена, као кап по кап, с године у године франковлук ће да га излока.

Српство је дало све, улазећи у нас, светла чела, одрицањем свог имена, државног бића, застава и што је више победе своје, поноса и морала.

Шта је она франковачка банда дала? На данашњим изборима, ове истине, требало би да су основе размишљања политичког у сваком појединцу наше крви. Признати нам мора ту трагичност српства честит човек иако није из нашег света.

Са националистичког гледишта, у данашње доба, ми би нема сумње желели друге методе и други начин расправљања наших проблема али и ови избори показују јасно нашу тезу.

На једној страни Опленац Карађорђа, на другој страни, у крајњој анализи, полазна тачка политике коју народ назива Јанка Пуста.

На страну политички и партијски потези из ината. Србин је одлазио и у Турску из ината - на страну разне нијансе земљорадника и либерала, на страну уображена глупост српских пречана - они се шепуре у улози парламентара код Коријолана (они су увек волели да члове на глави у тешким ситуацијама) - ја видим само, у крањај анализи, велики тренутак франковаца.

Са каквом логиком и каквим осећањем може ко је Србин да гласа за Мачека, данас, неколико месеци после убиства Краља Мученика, ја не знам.

Али знам да је српство пошто је патило вековима, било на прагу једне ванредне Србије и да је застало наивно и неумешно пред проблемом франковлука.

Госп. Трумбић прекључе је, на обали Сплита нашироко развијао тезе једног Хрватског фанатизма и, скоро 30 година после Крфа, вратио се у једном кругу у коме тапка највишим идеалима франковлука.

Што се тиче госп. Мачека у нашој јавности слабо је примећена једна његова изјава у очи шестог Јануара. Она је међутим врло карактеристична. И ми је нисмо заборавили.

О тим тренуцима, излазећи из двора, госп. Мачек је дао новинарима изјаву да је био код Краља и да је сва држава укинута. Био тако један човек који је рђаво закопчао лајпик (прслук) причао је госп. Мачек новинарима, али се лајпик када се погрешно закопча једно дугме неможе да закопча. Морао је да одкопчава.

Ето господо, после ове моје аудијенције код Њ.В.Краља лајпик је одкопчан; рекао је госп. Мачек новинарима. То јест има изнова и из основа да се преговара.

У том тешком тренутку нашем, вођа опозиције, плагирао је једну Мађарску анегдоту и жалосно је да се то код нас не зна. Та се анегдота прича, као што је познато историчарима, о Фрањи Деаку, Мађарском министру који је 1867. године после Мађарске револуције преговарао са Фрањом Јосипом.

Ето из ког двора се госп. Мачек осећао да излази као да је изашао из двора Краља Мученика, ето шта је била сва мудрост тог великог политичара кад је била реч о томе да се народу прслук одкопчава. Једна анегдота, једна Мађарска, препричана анегдота.

И на ту мудрост има данас српство из ината да гласа?

17. децембар 2012.

ДЕМОКРАТИЈА И ЊЕН ПОРОД


Стари свет навика, идеја, изанђалих политичких назора неповратно одлази. Одлази неповратно и идол демократија. Та матора грешница, демократија, која је европско друштво својим безбројним пороцима потпуно разгубала, нема више заводљивих чари ни за кога. Њеном је заводништву одзвонило. Њу секу њени властити пороци. Најљући противник је баш њено најомиљеније чедо: рат. Ако је ико до сада у ратном самртничком ропцу издахнуо, то је демократија. И нико за њом неће зажалити осим оних који су од ње живели. Најмање, пак, они који су за стварне народне слободе. Демократија је значила ропство, ропство економско, ропство социјално, ропство политичко, ропство морално и ропство духовно. Ко је за демократију, тај је за ропство. Демократија има и друго ванбрачно дете, сем рата, које је све пороке мајчине наследило, али дете отровно, зло, по народ до смртоносности опасно. То је дете комунизам. Ко је за демократију, тај је, хтео не хтео, и за комунизам, комунизам који излази из демократије као зима из јесени. Демократија је увек имала један мали број корисника, а све остало је било робље. Тај мали број корисника уздише за демократијом – за старим, “златним добом” неодговорности, ждрања, пљачке, самовоље и насилништва. Но народ је не жели... 

Можда је све спорно, можда је све пропаганда, можда је све “петоколонаштво”, али ова наша тврдња несумњиво није: Тешко је у овоме народу свећом наћи човека који би, после свих искустава, био за повратак старога у облику демократије. Све, све, али овај је народ сит, пресит демократије у свим њеним издањима и редакцијама, а нарочито у југословенском издању и редакцији. Наш народ жели предану и истинску службу, правду и љубав, право вођство и истинско старање, право рада и награде, стварно стечене слободе, сразмеру између права и дужности, првенство најбољих, и много што друго за здрав и напредан живот…

Ко је од великана био демократа? Да нису Карађорђе, Милош, Његош, устанички прваци, Краљ Петар Ослободилац? Нипошто, они су били народни вођи и домаћини у народном смислу и значењу речи. Који је велики народни покрет и велико народно дело демократског порекла и карактера? Да нису ослободилачки ратови, четништво, трајни, хијерархијски, на строгом моралу засновани културни и социјални поредак предратне Србије? Нипошто. Они су били природни и политички изрази стваралачког импулса који се нагомилао кроз пет векова робовања и кроз најодабраније ликове избио и остварио се када му је време за то дошло. Није то са запада увежена, ненародна и противнародна “демократска традиција”, већ самоникла и самосвојна народна снага.

Још онда, давно пре рата, морала је та товна и себична демократска буржоазија да предузме све мере на свим плановима националног живота да исправи своја недела и неправде, да се одрекне партијског оргијања и пљачкања народне имовине, да истински мисли на добро и благостање народне заједнице, да јој закони земље не буду играчка, да се изнутра и споља преустроји и препороди. На тај би начин та прљава и грабљива демократија још и имала неко право и некакве могућности да на време спречи црвену комунистичку гангрену. Но она, та изеличка, зеленашка и корумпирана демократија, не само што није могла да се отресе својих тешких порока и смртних грехова, већ је све учинила да комунизам у самој земљи никне, да дубоко корене пусти и донесе своје отровне плодове. Буржоаска, себична, партијска демократија уствари је породила комунизам, однеговала и васпитала свог сина – зулумћара, штитила и мазила, напајала га и хранила својим неправдама. Ред је сад да јој тај син, рођен у гресима “демократије”, главу поједе. Ред је да комунистички црв који је поникао у лешини партијске демократије пождере њено тело у распадању. Такав је закон живота. Такав је и захтев погаженога морала... 

Комунизам је тако органски израстао из труле демократије да су они: злотворни комунизам и злочиначка либерална демократија, нераздељиво везани. Они кроз живот иду заједно као лажа и паралажа. Тек са потпуном смрћу “демократије” раставиће се ова два чудовишта. Сад је демократија у агонији, на издисају, па опет и у последњим часовима, та матора грешница само кори и кара свога сина– зулумћара, али не може без њега. Она се, иако немоћна и потпуно оронула, ипак стално кавжи, па и бије са својим сином злотвором, али не може да се одвоји од свога чеда. Нема ту радикалног, апсолутног кидања и разлаза. Ђаволска их нека симпатија веже: њихова заједничка колевка. Јер је и комунизам, само у већој мери, безбожан као буржоаско-демократски либерализам. Јер је и комунизам, само у већој мери, себичан и прождрљив. И буржују и пролетеру стомак је врховни закон и највећа вредност. Јер је и комунизам, само у већој мери, антинационалан као демократско - буржоаски либерализам: буржоа гледа само себе, пролетер само себе. Буржоа гледа да сачува опљачкано, пролетер да му опљачка пљачку (“експропријација експропријатора”). Једно је ту духовно и крвно сродство. Једно су они исто и кад се гложе и кроз камиш љубе, убијају.

Др Димитрије Најдановић
1944.

БУЂЕЊЕ СРБСКЕ АТИНЕ


Уз учестале акције украшавања свог града паролама и знамењем Србске Акције, наши активисти из Новог Сада покренули су и билтен „Србска Атина“, као своје локално гласило. Његова дистрибуција представљаће додатни вид активизма, који ће житељима Србске Атине представљати политичко-идеолошки поглед Србске Акције, уз посебне осврте на проблеме у Новом Саду и Србској Војводини, који су посебно изложени нападу сепаратиситчких и србофобних вируса, као и пословичној пљачки режимских паразита свих фела и боја.

Насупрот свима њима, а благодарећи све већем броју србске националистичке омладине жељне реда и рада, наша борба за Србску Војводину из дана у дан постаје све снажнија, претварајући се у незадрживи талас који ће у своје време преплавити србске равнице духом национал-револуционарног активизма, од кога већ зазире душмански несој.

Први број билтена „Србска Атина“, у верзији за штампу, можете преузети овде.





14. децембар 2012.

МОЋ СЛИКЕ


Маршал Меклуан је формулисао следећи афоризам: "Средство информације и јесте садржај информације" ("The medium is the message"), то јест, није важно шта се заправо преноси преко радија, телевизије и тако даље, важна су сама та средства информације која делују на подсвест и сферу чула.

Године 1974. у разговору с дописником француског часописа Realite покајани пророк електроакустичког света Маршал Меклуан је овако говорио о опасности од телевизије: "Сматрам да телевизија постепено и једну за другом уништава све установе на којима почива наша цивилизација... Дошло је време да се сви побунимо и уклонимо телевизор из свакодневног живота. Хајде да је потпуно уништимо, јер човечанство не може да живи у условима непрестане раздражености толико високог нивоа.''

Магијска чар којим нас обухвата телевизија изазван је њеном електромагнетском природом: прекидни електрични импулси, зрачење предајника и светлосних снопова, који сачињавају слику, иако међу њима нема никакве везе; телевизијска слика је слична решетки или мозаику, слична је мрежици за косу, риболовној мрежи, који спутавају гледаоце најпрефињенијим ћелијама. Али нас не магнетизују зрачења, већ интервали међу њима, нас привлачи празнина међу ћелијама. Не знајући то, нас гутају ти интервали. Рибе не примећују воду у којој пливају, људи не примећују ваздух који дишу.

Телевизија је најмоћније средство које највише "заражава" људе...

Ми смо очарани празнином... Прекидност преношења информација путем електромагнетских зрака држи нас у сталној напетости. Тиме се телевизијска информација у потпуности разликује од биоскопа, где су слике спојене. Још више се она разликује од штампаног текста који је одредио целокупну организацију наше умне делатности, засноване на рационали-зму и апстракцији".

Екран у живописним бојама и примамљивим сликама одражава и представља гледаоцима "овај свет" који, по речима апостола, сав у злу лежи (1 Јн. 5,19), а такође лажни свет демонских маштања. Свакодневно се врши право правцато бомбардовање људске свести сликама које помамно промичу на Екрану. Сама реч "лик", употребљена у Апокалипси, прилично јасно указује на виртуелну реалност коју уводи Екран.

Још је 1963. године телевизијски коментатор француског недељника Експрес писао о телевизији: "Откако је откривено штампање књига мисао се кретала, користећи као тачку ослонца знакове, символе и слова. Од сада се она ослања углавном на слику... Питање се састоји у томе хоће ли агресивна моћ те слике, бескрајно обмотавање пипака телевизијске траке исушити интелектуалну суштину свакога и гурнути народе у стање пасивне пријемчивости".

Екран с правом називају "жвакаћом гумом за очи" или "духовном жваком". Читање, посећивање музеја или предавања - сви ти традиционални облици културе повезани су у свести људи с нужношћу да се учини неки напор. Да би гледао мали екран у кући, човеку никакав напор није потребан. Поробљени, хипнотизовани поклоник екрана спреман је да прогута све што му овај нуди. Савремени људи све мање читају и све више времена проводе пред Екраном који у потпуности окупира њихову пажњу, врши на њих затупљујући утицај, ствара за њих свет вештачких вредности; све то поткопава способност људи да трезвено оцењују различите идеје.

У штампаном тексту који је доминирао у људској култури до појаве Екрана, најбитнији је садржај текста. Одлучујући значај ту имају саме идеје које изражава аутор, као и она његова осећања која жели да подели са читаоцем. Када пак имамо посла са сликом на Екрану, све се мења. Тренутно емитовање слика, непосредност сведочанства, ефект присутности, истинске сцене из живота... Све то доводи до тога да се слика уздиже изнад садржаја, постаје суштина ове или оне емисије, филма и тако даље. Обојене слике, праћене звуком, потискују језик и знаке. Иза тих слика, наравно, стоје невидљиве ђаволске идеје које се уводе у свест гледалаца. На то нас и упозорава Реч Божија, називајући Екран сликом звери.

Свештеник Андреј Горбунов