24. мај 2012.

ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ


ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ



Политичке странке сусрећемо само у демократијама. Ово има и своје теоријско оправдање.

Политичке странке јесу организације које се боре за своја мишљења о разним проблемима у држави и друштву и које имају за циљ да доласком на власт та своја политичка мишљења и остваре.
Како демократија допушта да људи по истом друштвеним и државним проблемима имају различита мишљења то из овога произилази и могућност па са демократског гледишта и оправданост за постојање различитих политичких странака.

Сама чињеница што демократија рачуна са различитим политичким мишљењима својих грађана показује да она не рачуна са истином која је једна.
Демократија се и не труди да до истине дође по своме основном принципу па поштује мишљење већине, које може са истином да нема никакве везе.

Чим демократија своје одлуке не доноси на основу истине, која је једна, већ на основу мишљења, која могу бити различита, подела људи по мишљењима је сасвим природна, па и појава политичких странака са различитим програмима.
Постојање политичких странака у једној заједници, у којој владају демократска схватања, јесте, дакле, логичка последица основног става демократије која се на раскрсници, да ли за истином или већином, определила за већину.

Политичке странке, као ни њихова мати, демократија, у своме веровању већини чак се и не питају шта може да буде у животу предмет мишљења а шта не може и не сме да буде. Јасно је свакоме, на пример, да не може бити предмет мишљења питање у коме је са сигурношћу позната истина.
Не може бити предмет нашег мишљења и пребројавања да ли је два и два равно четири или пет, јер је у природи два и два четири па допадало се то нама или не. Истина пред човека иступа диктаторски и не допушта никакво погађање. А ако човек неће да упозна истину, већ своје кораке предузима на основу својих површних и непроверених мишљења, успех неће доћи, па ма какви се напори чинили. Због тога је демократија као систем управљања народима неефикасна јер до успеха, или не долази у опште, или долази случајем, после многих лутања. А људска заједница нема интерес да остваривање својих циљева препушта лутању и случају: интерес је и заједнице и њених појединаца да се остварење циљева извршује са што већом сигурношћу и уз уштеду сваког узалудног напора.

Србија од 1903. до 1914. године била је демократски уређена држава коју су водиле политичке странке. Србија је у томе периоду показала изванредну старалачку снагу, одакле наше присталице демократије изводе закључак да је демократија у стању да покаже изванредне стваралачке способности, па да и на површину избаци људе великих државничких способности, као што је, на пример, био Никола Пашић и неколико његових великих политичких савременика.
Ваља запазити да и овде, они који нам такко говоре, рачунају на нашу површност да ћемо њихово мишљење прихватити без тражења истине. А истина је овде следећа:
Није Николу Пашића и велике државнике у српском народу његове савременике створио демократски режим после 1903. године у Србији, већ су Никола Пашић и његови другови донели Србији демократски режим. Њих саме, створило је, пак, и формирало сурово време у коме је српски народ живео до 1903. године. Демократија од 1903. до 1918. године дала нам је у политици у главном оне људе које смо после гледали на политичкој арени после 1918. године, а које у већини случајева и данас гледамо. Према томе, није заслуга демократије и њених изабраника велика стваралачка снага Србије од 1903. до 1918. године, већ су елементи ове стваралачке снаге створени раније. Тако је Бог свет створио да узрок и последице не постоје истовремено: узрок увек претходи последицама.

Потреба за постојањем политичких странака, теоријски се правда још и тиме, што заступајући и претпостављајући различита гледишта по друштвеним проблемима, оне дају могућност и грађанима да се по својим гледиштима групишу и тиме уједињени боље омогуће утицај овог гледишта на управу државом и ток државних послова.
Претпоставка за овакво схватање потреба за политичким странкама јесте то, да су сви грађани у друштву политички свесни, и да се сваки грађанин, пре него што у једну политичку странку уђе, претходно упозна са програмима свих странака, јер само тако му је могуће да изабере баш ону странку чији програм његовим гледиштима најбоље одговара. У стварности бива сасвим обрнуто: људи не само што се не труде да упознају програме свих странака, него су ретки они који познају програм странке у коју су већ ушли и за коју су се определили на основу свих других разлога, само не на основу програмских разлика са осталим странкама. Људи не улазе у политичке странке са својим готовим политичким схватањима, него странке тек имају за задатак да израде политичка гледишта својих чланова и пријатеља. А како је демократија услов за слободно постојање политичких странака, то странке почињу политичко васпитање својих присталица тиме што у њима учвршћују демократска политичка и социолошка схватања, чије смо негативне особине за учвршћење људских заједница већ упознали.

Због тога је Збораш противник политичких странака, јер их сматра у идеолошком погледу, а то значи без других многобројних грехова која овде нисмо поменули, негативним социолошким чиниоцем у заједници.

(Из ''Зборашки социолошки требник'', Београд 1940. стр:145 - 150)

Написао: Милосав Васиљевић