30. април 2013.

РЕФЕРЕНДУМ ЈЕ БИО 1389.


КАПИТАЛИЗАМ УБИЈА

Капитализам је најновији модерни непријатељ српског народа, који директно угрожава његов опстанак и напредак. Капитализам је млађи брат комунизма, који га је тако лако сменио, а неки и даље верују да је он спас са неба, ослободилац од црвене утопије.

Шта имамо данас? Имамо на десетине хиљада незапослених радника, исто толико запослених на црно, енорман раст сиве и црне економије, и несигурну будућност за све запослене. Имамо један од највећих јавних дугова у региону, уништену националну валуту, веома скроман буџет који је ионако годинама у дефициту. Од Међународног монетарног фонда (ММФ), највећег уцењивача и преваранта на светској економској сцени, константно узимамо позајмице са огромном каматом, а ако закаснимо са враћањем новца имамо још једну камату, и тако у круг. Нема краја. Позајмљивање новца са каматом је моћно оруђе у стицању финансијске власти над другим људима. Не само да онај ко узима зајам бива слуга ономе ко даје зајам, због новца који му дугује, већ и зато што мора да плати више него што је позајмио.Наравно, имамо и мрзовољне пензионере који мрмљају како им је некада било боље у “оно време”. Они не схватају да смо ми, данашње генерације, ти који искашљавамо то ’’лепше време’’, и да нам уопште није пријатно. Српска економија је апсолутно уништена. Оно мало капитала и профита који се стекне, налази се у рукама страних предузећа и банака. Удруженим погубним деловањем политичара, мултинационалних компанија, под банкарским благословом, српски радник се никада није налазио у горој ситуацији. Чизмом за врат му стоји капиталистичка машинерија, која за циљ има само једно - НОВАЦ, НОВАЦ, и погодите шта још, ЈОШ НОВЦА!

Обесправљен и понижаван, српски радник мора да ради прековремено, за бедну надокнаду, јер једноставно нема другог избора. У тешкој ситуацији, нема времена за себе, нема времена да посвети пажњу својој породици. У овом суровом систему може да бира, да ринта за туђег газду, или да једноставно нестане. Капитализам у људима буди оно најгоре, људи постају грамзиви и похлепни, очајни и суицидни. Све се врти око материјалних ствари. Ствара се лабилно, апатично и према свему толерантно друштво, подложно даљим огледима капиталистичке машинерије. Досадашње вредности и узвишени идеали као што су духовност, морал, нација, породица, налазе се тек у главама бунтовних појединаца, а за чију пропаст систем не бира средства.

Највећа вредност је новац. Све мора служити њему, и све наше активности морају да служе нагомилавању новца. За туђег газду, наравно. Све се плаћа, ништа није бесплатно. Профит је приоритет свега што у овој држави постоји. Овако гласе закони капиталистичког царства ‘’Све новац’’. Свако ко се не повинује законима капиталистичког робовласништва, бива одстрањен. Добродошле су само марионете и слуге које ће верно служити своје господаре.

Иако изгледа као да је све изгубљено, и да нема светла у овој тмини од наше судбине и судбине наших сународника, ипак има наде. Наша народна изрека, “како сејеш, тако ћеш и жњети”, не може да не важи у случају капитализма. Широм света се осећају тихи потреси, који ће с временом прерасти у снагу која ће срушити ову неман, капитализам. Народ је бесан, у тешкој ситуацији, а добро знамо да као такав и нема превише стрпљења нити толеранције према угњетавању и неправди! Само је питање дана, када ће страни профитери и паразити побећи у своје јазбине, а државом завладати поштење, рад, и ред.

Текст преузет из часописа: ''НАША БОРБА'', бр. 1/2013. Више информација о првом броју нашег званичног идеолошког часописа ''НАША БОРБА'' можете погледати ОВДЕ.

РУСКИ ДОБРОВОЉЦИ У СРБИЈИ 1991-1999


Слава херојима! Слава Героям! 14!

POSOL VLASTI


Posol Vlasti или ''Весник отаџбине'' је сасвим нови бенд, који чине познати Словаци из Project Vandal. Момци из овог пројекта, су својом песмом ''Косово'', српским националистима пружили подршку у борби за српски Космет. Сви словенски народи, заједно удружени, борбом до победе, против пошасти зване ''нови светски поредак''.

СЛОБОДА ЗА СВЕ НАЦИОНАЛИСТЕ


ПОМОЗИМО ДРАГАНУ СИМОВИЋУ, НАШЕМ КЊИЖЕВНИКУ И ПЕСНИКУ


Поштовани читаоци СРБског ФБРепортера,

Обраћамо вам се са апелом за помоћ Драгану Симовићу, неуморном ствараоцу и посвећенику писане речи, који се нашао у тешкој материјалној ситуацији.

Као сарадници и пријатељи нашег Песника, књижевника и поштованог Аутор СРБског ФБРепортера (који је такође и главни уредник ФБР Монитора и ФБР Журнала), осећамо обавезу и дужност да покушамо на сваки начин да му помогнемо.

Његову тренутну ситуацију ће вам најбоље описати део писма које нам је упутио јуче, 14.04.2013:

Драги пријатељи

Велик смо задатак обавили; својски смо се и посвећенички борили, борили се за Истину и Светлост!
И свако од нас Посвећених на свој начин, спрам дарова својих!
Опростите ми, ако сам некада, у тренуцима песничког надахнућа, тражио од вас и више него што сам смео да тражим!
Доста сте ви учинили за мене!
На својему сам Путу сретао многе и различне људе, али су ретки пријатељи попут вас!
Наше дружење и наше пријатељство остаће записано и у Горњим Духовним Световима.
То верујем и знам; знам и верујем!
Само наставите овим Путем ка Светлости!
Може се догодити свакога дана, свакога часа, да путујете Путем без мене!
Мене је притисла беспарица, и све ме више притиска, тако да ја, после толико борбе, после толиких покушаја, не знам више шта да чиним!
Због дугова, због нагомиланих рачуна за ово или оно, мени ће ускоро почети да искључују једно по једно.
Требало би да продам кућу, па да поплаћам све те рачуне!
Од људи ми, канда, више нема помоћи!
А и не љутим се на људе, не љутим се ни на кога и ни на шта!
Таква ми је Усудба, таква ми је Карма, како кажу моји индијски пријатељи.
Када ми све то искључе (а они немају милости!), ја се повлачим негде на село (још не знам где!), да обитавам у некој колиби као хаику песник.
Не жалим се, и није ми жао!
Годинама се борећи против синова таме, на туђој земљи, у туђему роду, и у туђој држави, већ сам посустао, јер не могу сам против свих!
Ово што сам с вама учионио у минулом времену, јесте право чудо!
На стотине песама, на стотине чланака за мање од две године!
Што рече један мој пријатељ, неко толико не створи за васцели живот!
Када мени искључе све то што смерају да искључе, ви преузмите Монитор, преузмите Журнал и путујте ка Светлости, јер мора и Србији једном сванути!
Ово вам песнички надахнуто писмо пишем из једног суштог разлога: да знате да сте ми драги, да ћете ми остати драги, и да сам у сарадњи са вама, као песник, учинио и створио велико дело!
Све остало, све друго, може бити значајно или важно, али није битно!
Братски поздрав од Песника.
Благослов вам од Бога и Предака!

Најбрже и најефикасније Драгану можемо помоћи путем ПостНет Упутнице, јер потребно је само знати име примаоца донације и његов број мобилног телефона, није потребна адреса становања.

Драган Симовић, мобилни телефон: 064 471 70 83

Апелујемо да људи који су у могућности уплате у пошти колико могу: 100, 200, 500 динара. Наше мало некад значи много.


Биографија Драгана Симовића:

Драган Симовић, рођен 5. јануара 1949. године, на Звездари, у Београду, од оца Милете и мајке Станке (дев. Тановић). Детињство проживео у брдима понад Ариља, на водопадима и слаповима Великог Рзава. Студирао југословенску и светску књижевност, на Филолошком факултету у Београду. Поезију и прозу, између 1974. и 1986. године, објављивао у разним књижевним гласилима: Књижевна реч, Књижевне новине, Савременик (Београд), Градац (Чачак), Расковник (Горњи Милановац), Повеља (Краљево), Ријечи (Сисак), и другде. Објављене књиге поезије:
Оскоруша у присоју, Запис, Београд, 1982.
Сневачев Велики сан, Арион, Земун, 1983.
Пси Господњи, Арион, Земун, 1985.
Круг Вечерњаче, Нова Југославија, Врање, 1986.
Мајстор од Седам пећина, Арион, Земун,1986.
Жена од Светлости, властито издање, Београд, 1989.
Господе, мој Господе, властито издање, Панчево, 1996.
Бела Србија, Вишњић, Панчево, 2007.
Вечерња сетна песма, Перун, Београд, 2010.
Земља белих ждралова, Перун, 2011.
Објављене књиге прозе:
Кућа на брду ветрова, властито издање, Београд, 1992.
Тајне Неба, властито издање, Београд, 1992.
Орлови Перунових вртова, Вишњић, Панчево, 2007.
Објављене књиге из мистике и есотерије:
Магија бројева, Арион, Земун, 1986.
Мистика, Арион, Земун, 1987.
Путеви сазнања: Свами Вивекананда, Рудолф Штајнер, Гардош, Земун, 1988.
Монографије из србске повеснице:
Један од ратника Светлости, о војводи Петру Бојовићу, Вишњић, Панчево, 2006.
Велики ратници Светлости, о војводи Петру Бојовићу и о генералу Павлу Јуришићу Штурму, Вишњић, Панчево, 2007.
Члан Удружења књижевника Србије од 1986. године, са статусом слободног уметника.
Обитава и ствара у Београду, на левој обали Дунава.

29. април 2013.

БЕСМРТНОМ УЧИТЕЉУ СРБСКЕ ИДЕЈЕ

Много је личности које званична србска историографија из разно-разних, углавном идеолошких разлога заобилази већ деценијама. Једна од њих је свакако и Димитрије В. Љотић. Предратни министар правде, оснивач и старешина покрета Збор и незванични идеолог србске Владе народног спаса (1941-45), Љотић је једна од најзнаментијих личности новије србске историје којима историографија дугује праведан суд. Човек којег су комунисти, као и њихови идеолошки наследници и настављачи, деценијама блатили, називајући га „издајником“ и „злочинцем“, био је човек којег је Свети владика Николај сматрао политичаром са крстом.

Љубав и поштовање према Димитрију Љотићу, највећи Србин после Светог Саве је изразио и кроз стихове. Наиме, кад је у априлу 1945. године у Словенији посетио србске националне јединице, дирнут њиховом слогом, Владика Николај је испевао песму у којој је лик Димитрија Љотића овековечио на следећи начин:

Димитрије, мудри добровољче
И Божији дивни угодниче,
Што молитвом небеса отвараш,
Од светаца савезнике ствараш
И злотворе духом покораваш.

И заиста, Љотић је био човек дубоке побожности и један од највећих хришћанских мислилаца Европе. Као идеолог, инсистирао је на томе да је промена владајућег духа у друштву најважнији предуслов економског и политичког бољитка, а као духовни командант Србског добровољачког корпуса, обавезао је своје војнике на православно витештво.

Шездесетосму годишњицу пострадања Димитрија Љотића, Србска Акција је обележила низом активности. Наши активисти из Ниша и Крушевца су у својим градовима приредили парастосе, док су другови у Београду израдили налепнице посвећене бесмртном учитељу Србске идеје.

Уверени смо да ће истина о величини лика и значају дела Димитрија Љотића у скорој будућности бити расветљена, на корист и добробит васколиког Србства. А њега, као житеља Небеске Србије, молимо за усрдно заступништво пред Господом.








27. април 2013.

У ЗВОРНИКУ ОСВАНУЛЕ ЧИТУЉЕ “ПРЕМИНУЛОГ УСТАВА СРБИЈЕ”


ЗВОРНИК – На више локација у Зворнику јутрос су окачене необичне читуље. На читуљама је фотографија Устава Републике Србије са текстом у коме се “са дубоким болом, и тугом, обавјештава народ Србије, политичке странке и Срби у дијаспори да је дана 22. априла 2013. године, након краће болести, у згради Владе у Београду трагично преминуо устав Републике Србије, 2006-2013”.

У наставку ове необичне читуље, позива се родољубиви народ Србије, СПЦ, политичке партије, патриотски блокови и студенти, да покушају да изврше реанимацију недавно преминулог.


Сахрани устава у Скупштини ће присуствовати и и одржати пригодан говор : Господин „Није устав свето писмо“, Господин „Нисмо могли мање–више“ и Господин „Неће бити задовољних“. У потпису ове “читуље” је написамо: Искрено ожалошћени народ Србије.


Грађани Зворника, који су уз различите коментаре пропратили појаву ових необичних смртовница, доводе их у везу са усвајањем Народне скупштине Извјештаја Владе Србије о преговорима у Бриселу између Београда и Приштине, у који је укључен и споразум који је парафиран 19. априла, а који поједини грађани Србије доживљавају као издају и признање самосталности Косова.


24. април 2013.

НАЦИЈА, НЕ ПАРТИЈА!


"Партијаши проклете вам душе, на комаде раздробисте Србство!"

ИСТИНА И БОРБА

Нећемо и не смемо посустати, ми који желимо Србима и Србији добро, ми који желимо здраву и праву српску омладину, српског радника и будућност за нашу децу. Зато ми другови, нисмо у стању, односно немамо могућности да посустанемо, јер избор није на нашој страни моста, јер наша идеја нема избора нити компромиса. Ми национал-социјалисти и следбеници трећег пута, удружени под барјаком  истинитог и искреног, чистог и племенитог, а пре свега разумног циља, са јасно дефинисаном идејом, немамо могућност одустајања. Зашто? Управо зато другови, јер ако ми сада одустанемо, наша идеја у Србији пала би у окове лажи и заборава. Ми национал-социјалисти и расни националисти, који верујемо у искрену здруженост у овој борби, који заиста стојимо иза кованице „Србин за Србина, и којима је пресветла идеја важнија од примитивне егоистичке заштите личних интереса, морамо остати на овом бојном пољу и на овој страни моста. Узајамним помагањем и солидарисањем, промовисањем племенитијег, саслушањем другога и јачањем наше национал-социјалистичке заједнице обезбедићемо сигурнију будућност здравој идеји и нашем гласу. Наш глас је онај глас који полази од чињенице која се назива истина. Наше оружје јесте истина, и само то прихватамо као смисао због кога се боримо. Самим тим, нећемо никад зарад имена неке организације, зарад заштите својих личних интереса и сличног, стати на пут истини. Управо зато наша гласила, а самим тим и организације, покрети и пројекти, наши људи и наши активисти на честом су удару оних који се противе нашим идејама, не само идеолошким већ идејама визије слободног духа и саборништва међу нама, идејама активистичке креативности и идејног радног стваралаштва како међу омладином тако и међу старијим саборцима, пре свега другови, противе се ширењу истине. Схватите другови да не одговара свима чиста истина. Са рођењем и доласком на овај свет, још од првих дана сваки од нас растао је и срастао углавном ван наших данашњих револуционарних кругова, а све нас заједно данас повезује национал-социјализам и трећи пут. Питање је да ли можемо веровати онда некоме кога релативно мало времена познајемо, колико је заиста он искрен и да ли ће следити истину? Наравно да је то јако комплексно питање, и да је таквих искрених и истинитих сабораца јако мало, и самим тим они су на нашој страни моста, пробрани су и доследни ономе што раде. Верујмо у истину, верујмо у племенитост и чврсту храброст за наш опстанак и нашу идеју. Останимо доследни ономе што радимо, верујмо првенствено у национал-социјализам, а не само и прво у покрет, верујмо у нашу земљу, а не само и прво у групу, верујмо у будућност наше деце, а не у будућност позиција у квази покретима данас. Када у то будемо искрено веровали, досегнућемо део истине, и са објективним мишљењем корачати право. Тада када то постигнемо, наш пут ће бити неуништив. Тада постајемо они који заиста живе нашу идеју, сами или са групом, у организацији и ван ње, и тим чином за живота закивамо нашу идеју у наша срца, што значи да ћемо бити где је истина, макар остали и сами, али празни никад и никако. Борите се за искрену идеју и истиниту причу, а тај пут ће вас сам довести до људи сличних вама, пре или касније. Следите истину, верујте у нашу идеју и победу, образујте се, не одустајте јер потребни сте правим национал-социјалистима и српским револуционарима, а пре свега отаџбини. Још нас има на овој страни моста, и када дођете у додир са истином, и правим схватањем нашег задатка, тада вам неће бити потребан овај чланак, јер ћемо заједно корачати на истој страни.

Текст преузет из часописа: ''НАША БОРБА'', бр. 1/2013. Више информација о првом броју нашег званичног идеолошког часописа ''НАША БОРБА'' можете погледати ОВДЕ.

ВЕЛИКИ БРАТ!


КОСОВО - ПАКАО КОШАРА


ВЕЛИКАН ПОД ВЕЛОМ ЗАБОРАВА - Миливој Туторов

Стеван Владислав Каћански – Стари Бард
О животу и раду Стевана Владислава Каћанског – Старог Барда, једног од најдаровитијих песника српског романтизма, истакнутог, јавног, културног и национално-политичког радника, мало се зна. Његово књижевно дело није велико по обиму. О ставио је само књижницу лирских песама, међу којима има и таквих које су, својевремено, биле популарније од песама Ђуре Јакшића, Лазе Костића, Јована Јовановића Змаја, па и од „Горског вијенца.

Стеван Владислав Каћански
- Стари Бард је рођен 1829. године у Србобрану, тадашњем Сентомашу. Потиче од угледне породице. Његов стриц, Сергеј Каћански, био је веома образован човек и један од најпознатијих војвођанских Срба у XIX веку. Поред Богословије у Сремским  Карловцима, завршио је филозофију и права у Пешти и Пожуну. Бавио се књижевним и национално-политичким радом. Био је један од најистакнутијих учесника историјске Мајске скупштине 1848. године у Сремским Карловцима. Ватреним и родољубивим говором, непосредно је допринео да Скупштина изабере Јосифа Рајачића за патријарха Српске православне цркве. Обављао је високе дужности у карловачкој Митрополији, а 1849. године био је референт за црквена питања при Главном одбору, на чијем је челу патријарх Рајачић као „привремени управитељ Војводства. Крајем 1857. године архимандрит Сергеј Каћански је постављен за горњокарловачког епископа. Умро је 1859. године у Темишвару, где је лечен од туберкулозе. Сматра се, међутим да је епископ Каћански отрован и да је то дело његових политичких противника.

Стеванов отац Трифун Каћански био је један од најбогатијих људи у Бачкој, али и надалеко познати противник школе и школовања младих. Сматрао је да је младима дозвољено да стекну основну писменост, а свако даље школовање је штетно, јер слаби духовну и физичку снагу младих, од којих ствара мекушце, неспособне за сурову животну борбу, коју свако мора да води, ако жели да опстане. Трифун је веровао само у земљу, новац и богатство и радовао се рођењу сина, јединца, који ће наследити огромно имање.

После основне школе у Сентомашу, Стеван Владислав Каћански је, против очеве воље али уз подршку и помоћ ученог стрица, завршио гимназију у Сегедину. Већ у гимназиској клупи писао је родољубиве песме и био председник литерарног удружења Срба, сегединских гимназијалаца.

У револуцији 1848-1849 године

Мартовски догађаји у Бечу и Пешти 1848. године затекли су Стевана Владислава Каћанског као студента права у Јегри. Предосећајући да се војвођански Срби налазе пред судбоносним историјским тренуцима, прекинуо
је студије и обрео се у родном Сентомашу. Одмах је приступио браниоцима будућег значајног упоришта Српског народног покрета у Војводини. Одлучним држањем, бистрим умом и расуђивањем, брзо је стекао поверење овдашњих  народних првака и вођа и изабран је у делегацију Сентомашана, која је учествовала у раду Мајске скупштине. На Скупштини није говорио, али је пратио њен рад. Био је млад и свестан чињенице да у тако важним народним пословима реч имају старији и искуснији. Стриц Сергеј га је упознао са вођама Српског народног покрета и млади сентомашки депутат је изабран у делегацију која је путовала у Загреб да, у име руководства Српског народног покрета, преговара са баном Јелачићем о заједничкој борби против националистичких циљева мађарске револуције. Имао је и посебан задатак да на путу у Загреб побуни славонске граничаре.

У одбрани Сентомаша Стеван Владислав Каћански се борио у добровољачкој компанији под командом нар.
капетана Новака Голупског. Учествовао је и у биткама код Бачког Градишта, Темерина и Сремских Карловаца. У жару борби код Темерина настала је његова песма „Ноћница коју су ратници преписивали у рововима и стихове изговарали на бојиштима.

После војничког слома Српског народног покрета и угушења мађарске револуције 1849. године, Стеван Владислав Каћански је изабран у делегацију, која је у Бечу од цара Фрање Јосифа тражила остварење обећаних права и привилегије. Делегација се вратила са потврђеним старим и многим новим обећањима која, као што је знано, никада нису била испуњена. Разочаран вероломном политиком
Беча, Каћански се заветовао да ће се до краја живота борити против Аустрије и њене полтике према српском народу.

Искључен је из породичног наслеђа

После завршених студија, Стеван Владислав Каћански је провео извесно време у Сентомашу. Повукао се из јавног живота, али у родитељском дому за њега није било места. Често се сукобљавао са оцем и упорно одбијао да се посвети „газдашагу
и припреми се за вођење великог породичног имања. Кад је у једној препирци рекао оцу да га не интересује „газдашаг и да презире богатство које је стечено радом и знојем сеоске сиротиње, тврдокорни Трифун је отворио авлијска врата и руком, без речи, показао сину пут из куће. Ускоро га је јавно искључио из права породичног наслеђа и од тада, пред њим и у кући, нико више није смео да изговори Стеваново име.

У домовини - без домовине

Са супругом која му је из претходног брака довела три девојчице и тек рођеним сином Владиславом, Стеван Владислав Каћански се 1857. године нашао у
Београду. Није имао поданство Кнежевине Србије. Без посла, познаника и пријатеља отпочео је несигурни живот српског песника и јавног радника. У београдским листовима објављивао је родољубиве песме и скренуо пажњу престоничких књижевних кругова и шире јавности. Нарочито је снажан одјек имала његова песма „На Србобрану. О познатом пречанину почело се говорити као о „новој звезди на српском књижевном хоризонту. Каћански је добио место угледног професора опште и националне историје у београдској гимназији. Решење о поданству није стизало, а неким новинским чланцима, у којима је критиковао аустрофилску политику кнеза Михајла Обеновића, изазвао је подозрење власти и навукао полицијску присмотру, које се неће ослободити до краја живота. Жбири и доушници су од негде ископали и податак да тај „пречанин има у својој  бележници и песму посвећену Карађорђу. У обреновићевској Србији већи се грех није могао ни замислити и Каћански је остао без посла.


Редакцијска врата београдских листова била су за „бунтовног пречанина затворена и песник је остао без средстава за живот. Гладовао је, али није се предао. Никог није молио за милост. Иако физички исцрпљен, духовном снагом био је високо изнад оних, који су му кројили судбину. Непресушни извор снаге Стевана Владислава Каћанског били су његово родољубље, мржња према Аустрији и - лична храброст.

Оптерећен вакодневном бригом и борбом за голи опстанак, Каћански је тих година мало писао, али баш у том периоду настала је једна од његових најлепших песама „Ој, облаци
. Песму је, на прослави рецитовала мала Милица Николић - Џаверова којој је, инспирисан ликом и потресном судбином несрећног детета, Јован Јовановић Змај  посветио чувену песму „Сироче. Музику за хорско извођење песме „Ој, облаци“ компоновао је Мита Топаловић.


Песму "Где је Српска Војводина" изводе Владимир Микић и Радомир Перчевић. Аутор песме је Стеван Владислав Каћански, који ју је написао 1861. године поводом укидања Војводства Србије и Тамишког Баната.

Решење о поданству Кнежевине Србије Каћански је добио тек 1. јула 1862. године, а само седам дана касније изашао је први број његовог листа „Српска народност. Међутим, оснивач и готово једини аутор текстова новог листа је перо заменио - сабљом. У току турског бомбардовања Београда 1862. године, Стеван Владислав Каћански је скупио чету добровољаца са којима се борио против Турака на Варош капији, а са Ђоком Влајковићем, познатим народним јунаком, разоружао је и заробио повећу групу турских војника. Подвизима у борбама за одбрану Београда, Каћански је стекао поштовање престоничке јавности, али и даље је био без посла, а лист „Српска народност је због финансијских и других неприлика, престао излазити.

Тек 1864. године
, Каћански је враћен у државну службу. Постављен је за професора гимназије у Крагујевцу. Подозриви кнез Михајло је рачунао да ће удаљавањем Каћанског из престонице ућуткати „бунтовног пречанина, чији ће се глас у учмалој провинцији губити, попут вапаја изгубљеног у пустињи. У Крагујевцу, где је остао до 1869. године, Каћански је, упорно ломећи отпор конзервативне средине некадашњие српске престонице, основао Омладинско друштво „Шумадија које се, под његовим руководством, брзо прочуло по чувеним „беседама и позоришним представама.


Дипломатски представник Намесништва

После смрти кнеза Михајла 1868. године, власт у Србији је, у име малолетног наследника престола Милана Обреновића, преузело Намесништво. Промењен је и однос према непожељном и „бунтовно
м пречанину“: Стеван Владислав Каћански је 1869. године, премештен у Београд. Поново се нашао за професорском катедром београдске гимназије, а 1871. године, поверен му је важан дипломатски посао, путовао је на Цетиње да - у име Намесништва Кнежевине Србије – преговара са црногорским кнезом Николом I Петровићем о заједничкој борби Србије и Црне Горе за ослобођење оних наших крајева који су, још увек, чамили под турским ропством.

Преговори су успешно обављени и књаз Никола, одушевљен својим необичним гостом, поклања Каћанском скупоцену сабљу са посветом, урезаном на балчаку: „Граов Лаз, господину Каћанском, црногорски књаз Никола I
.


Српска марсељеза

Романтичарски занесен идејом о заједничкој борби јужних Словена за ослобођење, Каћански је живео за истори
јски тренутак, којим ће почети остваривање вековног сна наших поробљених народа. И где год да би се нашао, и кад год би се огласила ослободилачка пушка, он је све напуштао и хитао да помогне борцима за слободу. Тако је било 1875. године, кад је плануо устанак у Херцеговини. Ризикујући да буде ухапшен, Стеван Владислав Каћански је преко Трста похитао у Херцеговину. Устанак је, међутим био угушен и он се вратио у Београд.

Инспирисан херцеговачким устанком, Каћански је своје одушевљење и родољубива осећања излио у најбољој песми „Народни збор, која је много познатија по почетном, можда и најлепшем стиху у српској лирици XIX века:

Хеј, трубачу, с бујне Дрине,
Де затруби „збор!
Нек одјекну Шар-планине,
Ловћен, Дурмитор!

Музику за хорско извођење „Народног збора компоновао је Јосиф Маринковић; најизразитији представник српског националног романтизма. Песма је брзо постала веома популарна у Србији и ван граница њене територије. Певана је на ђачким приредбама, на народним зборовима, на сеоским скуповима, славама, у кафанама. Хеј трубачу... је био бојни поклич и позив народима да се уједине и поведу заједничку борбу против турског и аустроугарског господства на Балкану. Мобилизаторско-покретачки значај „Народног збора“, књижевни критичари тога времена упоређивали су се француском „Марсељезом, па је песма  постала готово српска народна химна и називана је „српском Марсељезом.

Полетни стихови „Народног збора
допринели су буђењу и јачању борбеног расположења у Србији уочи српско–турских ратова 1876–77. и 1878. године.

Од редова до почасног мајора

У ослободилачкм рату против Турске 1878. године
, Стеван Владислав Каћански је, иако у поодмаклом животном добу, учествовао као редов – добровољац. У многим биткама, а нарочито на Ак–Паланци и Бабиној глави, истицао се храброшћу и великим  јунаштвом. Из рата, који се завршио српском победом и ослобођењем нишког, топличког, врањанског и лесковачког округа, Каћански се вратио са чином почасног мајора српске војске.

У ослобођеним крајевима провео је неколико година као члан Привремене управе.
Из тог периода сачувано је је његово писмо у којем он пише својима у Београд: „Ја овде лепо и добро живим. Често јашем, кад ми послови дозвољавају, а ту су ми послови најмилији, кад ми је у тал среће донела, да вршим оне послове, које скоро 500 година српска срца желеше и којима сам целог живота чезнуо.

Од 1883. године настаје период релативно мирног и сређеног живота и рада
бунтовног пречанина. Са професорским дневником под мишком, Каћански је радосно седао за катедру и с' одушевљењем предавао националну историју. Тада је настао и највећи број његових песама. Изабран је за председника Друштва за уметност, а 1885. године, постаје члан Српског ученог друштва и један од оснивача Друштва „Свети Сава. Стиче часно књижевно име Стари Бард, које је са поносом носио као једино, али трајно и непролазно, друштвено признање.

Велика Србија

Почетком 1888. године, кад се томе нико није могао надати, Стеван Владислав Каћански - Стари Бард се,  још једном, на свој начин, огласио у јавном животу Србије. Покренуо је лист „Велика Србија, чији је први број, делујући као гром из ведра неба, изашао на дан св. Саве 1888. године. У уводнику првог броја Стеван Владислав Каћански је ставио до знања најоштријој јавности да ће се лист „Велика Србија отворено борити против аустроугарске политике према Србији и њених хегемонистичких интереса на Балкану. Лист је узбудио читалачку публику, узнемирио политичке кругове Србије и забринуо Аусто-угарску, која је преко свог посланика у Београду настојала да „Велика Србија буде укинута. Лист је, међутим, излазио и сваким бројем се обрушавао на Беч и његову освајчку политику на Балкану. Коначно Каћански је превршио меру када је „Велика Србија, почетком марта 1888. године, донела чланак, у којем је на најоштрији начин разобличена аустроугарска политика. Чланак је био потписан псеудонимом „Аргус“, а стварни његов аутор био је Драго Шпољарић, аустроугарски официр, Хрват, који је пребегао у Србију, одакле је нападао „Жуту монархију, називајући је „тамницом народа.

Писање „Велике Србије
оцењено је као штетно и детруктивно и против њеног главног и одговорног уредника подигнута је оптужница.

Пожаревачки  случај

Основни београдски суд осудио је Стевана Владислава Каћанског на две, а Апелациони суд је казну смањио на годину дана затвора.

Уочи спровођења у казниону, Старом Барду је пришао неки виши полицијски чиновник и обратио му се речима „Господине Каћански, напустите Ваш лист и прекините с тим радом, а ја Вам дајем поштену реч да ћете за осам дана бити помиловани. Не може шут са рогатим. Нису Ваше године за затвор. Не знате Ви како је тамо страшно и шта човека све може снаћи. Зато лепо молим, послушајте ме и нећете се кајати
. Каћански је одбио сваки разговор са полицијским чиновникоми, доследан својих животних принципа, у затвору је проводио дане као и сви други затвореници. Управник казнионе, неки капетан Миленковић, покушао је да олакша сужањски живот старог песника, којег је поштовао и чије је песме радо читао. Стари Бард је одбио сваку помоћ. У соби са окорелим злочинцима и најтежим криминалцима придржавао се одредаба строгог затворског режима и најбескрупулознији преступници зазирали су и прибојавали се чудног старца, који ни од ког није тражио милост и не прихвата било чију помоћ.

Док је Стари Бард чамио у пожаревачкој казниони, запрепаштена Србија и занемели Београд
су, погнуте главе, признали да су немоћни сведоци једног од најмрачнијих тренутака сопствене историје, у којој ће трагична судбина великог родољуба и песника остати, за сва времена, неизбрисива мрља читаве једне епохе наше прошлости. Тог је, ваљда, био свестан и краљ Милан, кад је одлуком о помиловању пустио песника из затвора пре истека казне, иако Стари Бард то није тражио.

Отац моли опроштај

После изласка из затвора, Стари Бард се у Београду прихвата још једног великог посла. У Друштву „Свети Сава
покренуо је идеју о прослави 500. годишњице битке на Косову. Иако физички исцрпљен и болестан, неуморно је припремао програм величанствене културне манифестације, о којој ће са чуђењем говорити и писати читава Европа.

Оронулог здравља и свестан да се ближи крај, Стеван Владислав Каћански и даље уређује „Велику Србију
и не одступа од њене програмске политике, прокламоване још 1888. године.

Туберкулоза је неумољиво нагризала истрошени организам и Стари Бард је умро 1890. године. Случај је хтео да на дан сахране великог родољуба и песника у Београд стигне Милан Обреновић који се одрекао престола и живео у западној Европи. Сујетан, славољубив и надмен, очекивао је помпезни дочек Београђана, а суочио се са горком несхватљивом истином да га нико скоро није ни не примећује. Улицом се тискао и кочије некадашњег суверена није могла да се креће уобичајеним правцем. Кад је чуо да то Београђани хитају на сахрану Старог Барда, Милан је наредио да кочија скрене у неку од мање прометних улица и резигнирано уздахнуо: „Ех, та овај ми, ево, ни мртав на да мира
.

Бескрајне поворке достојанствено
су се кретале ка Новом гробљу. На челу поворке корачао је погнут, кошчат старац. Београђани су били изненађени кад су дознали да је то песников отац. Кад је чуо да му је син умро, стари Трифун је све заборавио. Скрхан болом и родитељском тугом, отишао је у Београд. Није могао да дозволи да му син јединац, као последњи бескућник, буде сахрањен о државном трошку. Изненадио се и заплакао старац кад је видео како се Београд опрашта од његовог сина, којег се он јавно одрекао. Над Стевановим гробом, Трифун је пред читавим Београдом, молио сина да му опрости.

Стеван Владислав Каћански
- Стари Бард је сахрањен на Новом гробљу, у Алеји великана. Надгробни споменик родољуба и песника подигнут је и откривен 1927. године. Једна улица на Сењаку носи име Стевана Владислава Каћанског - Старог Барда, а и у Србобрану, песниковом родном месту, једна од њлепших улица дичи се његовим великим именом. На једноспратном здању у Србобрану, које је подигнуто 1893. године на месту где се налазила приземљуша, у којој је рођен Стеван Владислав Каћански, налазила се, од 1911. до 1941. године, спомен плоча са уклесаним пениковим стиховима, посвећеним српском роду:

Све што имам - то је твоје,
Све што имам - теби дајем,
Са слађаним уздисајем,
Срце - мисли - песме моје.

Плоча је у априлу 1941. године скинута и уништена.

После 49 година, спомен
плоча Стевану Владиславу Каћанском поново се нашла на старом месту. Њеним откривањем, скинута је вео заборава са имена великана, чије ће име зрачити и позивати младе на прегнућа и стваралачки рад, исто онако као што су његове песме то чиниле.

Миливој Туторов

Текст преузет из часописа: ''НАША БОРБА'', бр. 1/2013. Више информација о првом броју нашег званичног идеолошког часописа ''НАША БОРБА'' можете погледати ОВДЕ.