04. април 2013.

ОЛИМПИЈАДА У БЕРЛИНУ - Милош Црњански


Кад је реч о овогодишњој Олимпијади обично се говори о њеним спортским перспективама. Предвиђа се и то да ће туристички значај те Олимпијаде бити велики. Заборавља се, међутим, да су од најдубљег значаја духовне, интернационалне перспективе које нам ова Олимпијада 1936. открива.
          Такмичење у Олимпијади, у античко, хеленско доба, памте се пре свега као спортске приредбе. Скулптуре и попрсја, у бронзи, и римске копије у мрамору овековечиле су атлете, победнике на Олимпијским играма. Слава је њена спортска, телесна и сачували су је натписи и песници. Ради спортских гимнастичких успеха добијали су олимпијоници, после победе, гранчицу маслине, као што су у Делфима добијали венац ловора, па спочетка и драгоцене поклоне, и новаца.
          Њина је слава, њиних мишића, била велика. Славила их је маса при завршетку игара, славило их је родно место, где су били опроштени пореза, награђени и поштовани целога живота. Њина се слава, у породици чак и наслеђивала. Дизали су им споменике, постављали их у Олимпији, а онај који је на једној Олимпијади однео три победе могао је да има споменик са цртама портрета.
          Па ипак вара се онај ко, чак и на основу стихова Пиндара, или скулптура мускулозних бораца песницом, мисли да је главни значај Олимпијских игара био у величању снаге која кладе ваља.
          Победа у трчању, на краћим и дужим стазама, у хрвању, у борби песницом, у петобоју, па и у тркама коњима и у јахању, била је истина победе мишића и живаца, али и моралне дисциплине, и нарочито живота. За славом у Олимпији отимаху се и чувени људи, за њу се бораху чак и краљеви и тирани.
          Ипак, врло рано, баш та античка Грчка, оделила је појам лепога у спорту, лепоте телесне која чини сличним боговима, од појма професионалног робовања утакмицама.
          Правим ''агонистом'' зваху онога који је спортом тежио ка божанском у лепоту телеснога, чији смер није био пљескање на тркама. Обичним ''атлетом'' зваху људску машину од мишића која је кроз столећа све ниже падала и која је, проституисана, међу животињама, у прашину циркуса завршила.
          У најбоље своје доба, антички Хелен имао је чак философски и педагошки идеал телесно лепога, са духовном лепотом истога, хармоничнога, и сматрао је ту узвишену лепоту ''калокатагију'' једним достојним циљем живота.
          Али и сама целина спортских игара, Олимпијада, сваке четврте или пете године, није за хеленски свет била само спортски догађај.
          На страну њен религиозни значај, - јер Олимпијада је била, више свега, бар у великим стољећима, верска свечаност, мистерија, - дубоко значење имао је тај скуп омладине народа и хиљаде и хиљаде гледалаца и у политичком, панхеленском, погледу.
          Олимпијски гајеви, где су се Олимпијаде одржавале, били су пуни многобројних светишта, где се стицаху поклоници из свих грчких, па и завађених племена, где су поједине, грчке, распарчана државе имале своје ризнице, архиве.
          Идеал једног бољег, вишег, лакшег и срећнијег народа, и човечанства, то је била мистерија и жудња олимпијских светковина.
          Тај конгрес хеленских народа имао је и дубоког дипломатског, скоро би рекли космополитског, значаја.
          Не само на играма у Олимпији, него и на играма у Делфима и на Истму, зачетак је неколиких, великих, политичких и духовних промена.
          Хелада је време хронолошки означавала олимпијадама. За време игара владали су закони општег примирја.
          Када је Теодосије II наредио рушење олимпијских храмова 426. П. хр. он је знао да тиме руше стуб антике којем није више било места, при појави хришћанства.
          При обнови обичаја Олимпијских игара у наше доба, 1896. године у Атини, изгледало је да ће оне имати у првом реду значај само за атлете. Трке Луиса, Базилакоса, затим у Паризу 1990. године Рајмера, Бенета, Отона, затим у Сен-Луису Лајтбодија, доцније незаборавног Бујина и Колемајнена, бацање кугла и кладива англосаксонских џинова, све је то у Лондону, и Штокхолму, држало игре у знаку атлетских рекорда. Све нових рекорда које је најпосле до фантастичних размера проширила мала Финска, бакарни Јапан и гигантска Америка.
          Туристички успех Олимпијада био је већ у Лондону и Штокхолму видан. У Амстердаму и Лос-Анђелесу још виднији. Масе које су се стицале у античкој Олимпији свакако су биле мање него ове које посећују Олимпијаде у наше доба.
          О туристичком значају који ће имати Олимпијада у Берлину, није нижно трошити речи, кад се узму у обзир: олакшице које посетиоцима даје Немачка, туристичка лепота њене земље, чуда њене индустрије и технике, железнице, авијације, значај њених научних и уметничких институција, интерес уопште који је за себе Немачка, последњих година пробудила. Већ самим тим, кад се узме у обзир још и то, да ће се тим поводом штампа целог света њоме бавити, јасно је да ће Немачка, њен проблем, политички и духовни, Европи и цео свет јако занимати.
          У спортском погледу, још више, берлинска Олимпијада, значиће многе промене.
          Немачка је прва спорт истински проширила у масе. Спремање за Олимпијаду врши се у масама системски. Рађају се не само рекорди, нови спортови, него сасвим нови методи вежбања и нови погледи на спорт. Јачању мишића, спортској заједници, дају се нови, спартански појмови, целом спорту дубок значај и нов смисао.
          Али онај највиши значај Олимпијада, тек ће се у Берлину, први пут, грандиозно испољити.
          На античкој Олимпијади могао је учествовати само Грк, остали су били искључени као ''варвари''. На модерним Олимпијадама уз белу расу, бори се и црна и жута и бакарна. Космополитски значај тога не треба тумачити. Античка Олимпијада припадала је, ипак, само једном народу. Модерна свим народима и расама на свету.
          Немачка, међутим, очигледно ради и на обнови дубоке мистерије Олимпијаде,  на духовном значају Олимпијских игара. Колико је важно да то ради баш Немачка, не треба доказивати.
          Идеја мира, поштовања међу нацијама, која као звоно одјекује над свим припремама за Олимпијаду у Берлину, сада у овим судбоносним данима, идеја мира, која се провлачи кроз све програме немачке Олимпијаде, олимпијских свечаности, кроз целу духовну страну, овог спортског, интернационалног конгреса, даје овој Олимпијади ширу вредност него што је и једна до сада имала.
          Нови смисао народа, нације, човека, заједнице, појединца, пример прегарања, рада, обнове, пример поноса, поуздања у себе и узвишене идеале непролазности жртве и подвига, уз пример једне грандиозне земље, чине да је берлинска Олимпијада и са духовног гледишта јединствена.
          Немачка која је прва прегла да ископа Олимпију, свето место античких игара, која је не тражећи за себе ниједну скулптуру из ископина која је год. 1875. са буџетом од 800.00 марака почела, која је преданим радом својих најчувенијих архитеката и археолога, васкрсла Пајанову Нике и Праксителовог Хармеса, заслужила је заиста да буде домаћин који ће дочекати цвет човечанства, који ће доћи у Берлин са свих страна глобуса.

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ
19.12.1935.