24. јул 2013.

НИКАДА СЕ НЕМОЈТЕ ПРЕДАТИ! - Gerhard Lauck


Текст који је пред вама, написао је Gerhard Lauck, а објављен је у последњем броју NS KAMPFRUF (број 115, март/април 1995. године) који је издат непосредно пред његово друго затвореништво из политичких разлога (1995-1999).

Током периода од више од двадесет година сталних политичких активности, искусио сам многе успехе и неуспехе. Лако је славити победе. Теже је, али много важније, носити се са неуспесима.

Овде су изнесени неки савети који су ми помогли у оним лошим временима. Желим да их поделим са тобом, мој драги друже, у нади да ће и теби помоћи једног дана.

Прво: Ако је национал-социјалистичка идеја могла да опстане после војног пораза у Другом светском рату, деструкцију Трећег Рајха и смрт вољеног вође Адолфа Хитлера, онда може да преживи и сваки други пад, такође, па чак ако је то и губитак важног борца, чак и вође целе групе бораца. Док год и ЈЕДАН национал-социјалиста живи, БОРБА СЕ НАСТАВЉА!

Друго: Док год су живи макар само један бели човек и једна бела жена, борба за опстанак беле расе се наставља. Чак и ако је бела раса мањина на планети, још увек живе стотине милиона белих људи.

Треће: Велике, невероватне, светске историјске промене су увек могуће. Нико не зна будућност. Немачка историја је сама за себе доказ тога:

У поносној и моћној немачкој држави из 1910, ко би замишљао пораз у 1919-ој? У хаосу двадесетих, васкрс у тридесетим? После победа од 1940. пораз у 1945-ој? После тога економско чудо у педесетима и шездесетима. У 1985-ој долази до пада Берлинског зида и комунистичке DDR, па чак и Совјетске Уније. (Током живота нисам очекивао да ћу то видети).

Четврто: Историју увек праве мањине: мањине које се БОРЕ! Адолф Хитлер је почео са седам људи. Америчка револуција против целокупне британске империје је била подржана од стране само 10 % америчке популације - сличан број симпатизера на британској страни, а већина није ништа учинила већ је само посматрала. Мала Прусија са популацијом од око 4,5 милиона поразила је непријатеља који је бројио две стотине милиона, током Седмогодишњег рата (1756-1763).

Пето: Нема никакве везе колико неко мисли да је урадио за покрет. Следећи друг, многи следећи другови, су урадили много, много више! Нико не може рећи себи: "Ја сам урадио више од других" (чак и ако је истина). Уместо тога он мора увек да се труди да уради више. Не гунђај само о туђим недостатцима, већ погледај у огледало и запитај се: "Шта сам ја до сада урадио? Шта ћу урадити сутра?"

Немачки патриота Fichte је рекао да сваки прави патриота треба да се понаша као да будућност његове нације зависи само од његових сопствених акција.

Шесто: Чак и мала помоћ значи. Нико не зна која налепница или копија новине ће регрутовати новог активисту, које дело ће одлучити битку.

Ако цео животни век политичког активизма може да допринесе опстанку беле расе онолико колико једно зрнце песка целој плажи или једна кап воде да допринесе целом океану, онда је то још увек вредно. И то је морална дужност!

Седмо: Прави национал-социјалиста је борац! Он се не бори само зато што је то његова дужност, већ и из разлога јер не би могао да живи сам са собом када би се предао.

Живот је борба. Имаћемо довољно времена за одмарање у гробу. Наполеонов стари стражар је рекао: "Стражар може да умре, али не сме да напусти положај!"

Осмо: Наши мученици су нас задужили.

Ја лично осећам свету дужност према сваком појединачном другу који се борио, радио, патио, крварио или умро за национал-социјалистичку идеју. Ја не мислим то у неком апстрактном, филозофском смислу који је само у мислима могућ, већ у духовном смислу, дубоко у срцу.

На пример, ја размишљам о нашем другу Gottfried Kussel-у који је затворен у Аустрији на једанаест година због једноставне ненасилничке политичке активности. Замисли ако би ме он питао кад изађе из затвора, шта сам ја радио за то време у покрету, да ја одговорим: "Постали смо уморни од политике пре неког времена, тако да смо распустили организацију. Данас водим комфоран живот пословног човека и скупљам маркице, као хоби."

Имао сам част и добру судбину да радим са многим истински генијалним национал-социјалистима - не само са здравим младим људима, већ такође и са женама, омладинцима, па чак и онима старијима, чији неуморни напори за нашу ствар их стављају раме уз раме са високо одликованим ратним херојима!

Када год сам се осећао обесхрабрено, мислио сам о овим великим национал-социјалистима. Онда бих се одмах постидео пред самим собом, што сам у себи гајио такав осећај макар и једну секунду. Рекао бих самом себи: "Не могу то себи да дозволим! Ако они могу да издрже и да наставе да се боре, онда и ја могу!"

Девето: Када смо суочени са патњом - треба да је надвладамо, када смо суочени са проблемима - треба да их решимо, када се суочимо са непријатељима - треба да их поразимо, када смо суочени са Јеврејима - треба да их . .

GERHARD LAUCK

Текст преузет из часописа: ''НАША БОРБА'', бр. 1/2013. Више информација о првом броју нашег званичног идеолошког часописа ''НАША БОРБА'' можете погледати ОВДЕ.

ОТПОР НАТО ОКУПАТОРУ

Слушајући радио и ТВ вести, и читајући дневну штампу, можемо сазнати доста тога о најновијим ратним збивањима на Блиском истоку. Скоро свакодневно у свест упијамо речи као што су: бомбардовање, десетине и стотине мртвих, грешком пострадали невини цивили итд. Природно, код просечног читаоца, овакве информације изазивају разне емоције, почевши од гађења до дубоког сажаљења и саосећања са овим немилим догађајима. Неприродна страна ове приче лежи у чињеници да поред свих ових емоција, већина Срба не осећа тугу и бол због исте трагедије која је задесила и њихову отаџбину. То није било толико давно, на капији 21. века, тачније 1999. године, српски народ је преживео страховите изливе терора и тираније истих оних који и данас режирају блискоисточне али и светске крваве сценарије - НАТО пакта и његових сарадника.

Србија, наша отаџбина, је 1999. била окупирана у сваком смислу - психолошки, економски, и војно. Многи мисле да је терор посејан те године, исте године и пожњет, мисле да су ти догађаји само једна страница историје или пак мизерни временски период политичке некоректности српских вођа према америчким моћницима, а највећим светским тиранима. Ко тако мисли, тај пуно греши - окупација није престала, напротив, тихо и неумитно и до дана данашњег траје.

НАТО авиони више не лете, не чују се језиви сигнали за узбуну, нити више јуримо у склоништа или седамо за против-ваздушну машинерију. Опет, не смемо да заборавимо да је Република Србија и њена безбедност под директном претњом НАТО-а, и његових савезника. Оно о чему се мало говори и зна, је чињеница да НАТО трупе могу несметано да се крећу по територији Србије. Исто тако, овлашћења њихових војника јесу врло висока, нарочито када је у питању употреба силе. Једна од највећих база НАТО и америчких трупа на свету - Бондстил, се налази па где другде него близу Урошевца на Косову и Метохији. Велику пажњу је привукло и не тако давно отварање војног - НАТО кампа, у околини Ниша, који је изграђен под изговором да регулише безбедност јужне Србије у случају немира на Космету. Заиста нам није јасно ко је издао дозволу за изградњу туђинских војних испостава у нашој земљи, и како то чини да будемо безбеднији, али је једно јасно, да се српски националисти и свесне патриоте никада неће сложити са тим, нити подржати било какву афирмацију војске која сеје смрт широм света већ неколико деценија.

Суботички активисти Борбе 14 су пропагандном акцијом, у свом граду јасно и недвосмислено показали своје неслагање са уступцима издајничког режима који овај чини према НАТО-у и његовим помагачима. Снажна национална власт не сме да нуди безбедност свог народа на тацни зарад тек неколико мрвица са светске трпезе, а ми као националисти са јасном визијом и свешћу - морамо пружити отпор свакој врсти окупације.

СТОП НАТО ОКУПАТОРУ!



ОКУПАЦИЈА ТРАЈЕ!

КОСОВСКИМ ЈУНАЦИМА - Николај Велимировић


Жички епископ г. др. Николај о националној, верској, духовној и историјској светињи Косовске традиције и њене мисије

Правда, 1939. године (одломак)

На Видовдан ове године навршава се равно 550 година од мученичке смрти светог Кнеза Лазара и од Косовске битке. Косово је за наш народ било најпотреснији догађај и најтрагичније надахнуће. Оно је српском народу била читава једна вера, читава једна мудрост, и читава једна етика. Вера која је опомињала да Бог влада царствима. Мудрост која је тешила да је зло пролазно као и човек. Етика која је издизала да је боље чист умрети него прљав живети.

Два царства

На бранику свога, без похлепа за туђим, то је граница Србина који је од Косова учинио свој централни доживљај. У ове дане, више него у друге, потребно је подсетити Србе на смисао Косова и на значење Лазареве поруке.

“Земаљско је за малена царство
А небеско увјек и довјека.”

Ако хоћемо да смо верни својој историји и својим верним прецима који се у слободи показаше светим, у ропству јуначки, морамо и ми да пођемо њиховим путем, да би и о нама могао песник рећи:

“И вољеше царству небескоме...”

Кад општи и народни интерес ставимо испред личног и себичног, ми смо се приволели царству небесном, царству вечних вредности.

Кад наш целокупни друштвени и државни, културни и политички живот прожме идеја о
надмоћности небеског према земаљском, ми смо испунили Кнежев аманет.

Кад се наше поколење запоји идеализмом и самопрегором, ми смо извршили избор између два царства на најсрећнији начин.

Кад Светосавској цркви у нашој садашњици вратимо улогу моралног учитеља и духовног руководитеља, ми смо у нашим традицијама, ми се отимамо смрти. Са њом и у ропству, наш народ није ишчезао; без ње, и у слободи он је у сталној опасности.

Оно што држи један народ у животу није број ни материјална снага, већ дух и морална снага воље.

Оно што чини једну историју достојном живљења није земаљска рачуница, већ привољеност царству идеалних вредности.

У ово време сумње и смутње потребне су нам две снаге, једна унутрашња, за одбрану душе, и једна спољашња, за одбрану отаџбине. Пример за обе снаге имамо у Косовском кнезу. Он је душу своју венчао за небо, а живот свој жртвовао за Отаџбину. Живот за Отаџбину не може се жртвовати док се претходно душа не венча за небо, за једну вредност вишу од сваке земаљске. Отуд кнежева задужбина, Раваница код Ћуприје, један од сведока венчања душе кнежеве за небо, не може ћутке прећи преко датума који обележава испуњених пет и по столећа од мученичке смрти свога оснивача и ктитора. Она је подигнута између два кнежева рата са Турцима, једног успешног код Плочника и једног неуспешног Косовског, и њена историја страдања, рушења и обнављања истоветна је са свенародном историјом српском.

Она се осећа позваном да пред српски народ, у ова тешка времена, истакне велики Кнежев завет, да га отргне од заборава и да буде његов проповедник, сада, одсад као и досад.

Зато она позива све Србе и Српкиње, синове и кћери Светосавске цркве, којима лежи на срцу Кнежев завет да узму учешћа у овогодишњој великој свенародној Видовданској прослави која ће се одржати у њој.

ЖИЧКИ ЕПИСКОП Г. ДР. НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ

Текст преузет из часописа: ''НАША БОРБА'', бр. 1/2013. Више информација о првом броју нашег званичног идеолошког часописа ''НАША БОРБА'' можете погледати ОВДЕ.

16. јул 2013.

ДЕФИЛЕ ЈЕДИНИЦА СРПСКОГ ДОБРОВОЉАЧКОГ КОРПУСА, СРПСКЕ ДРЖАВНЕ СТРАЖЕ И РАДНИХ ЧЕТА


Дефиле јединица Српског добровољачког корпуса, Српске државне страже и радних чета испред Скупштине у Београду, 22. јуна 1944. године. Дефиле надгледају Милан Недић, Драги Јовановић и Велибор Јонић.

МАСОНИ И ЦИА - Олег Платонов

Масонска конспирација постала је прототип делатности многих савремених западних обаештајних служби, пре свега ЦИА и Мосада. Прекривање власти мрежом својих сарадника и утицајних агената, коришћење уцењивања, подмићивања, застрашивања и клевете својих противника, које имају исте циљеве успостављања новог јудејско-масонског светског поретка. Повезивање руководства масонских ложа, мондијалистичких организација и западних специјалних служби постало је правило активности ових удружења. У послератном периоду не знам ниједан пример да руководилац западне специјалне службе није био истовремено члан низа масонских ложа и мондијалистичких организација. Овакав класичан пример је - идејни непријатељ руског народа, оснивач у дугогодишњи функционер ЦИА- е А. Далес. Пошто је постао шеф ЦИА, Далес је до краја свог живота остао директор Савета за међународне односе и активан масон. Принципи делатности ЦИА које је формулисао Далес, одређују се као 10 процената обичног обавештавања (према сакупљању и пренођењу информација) и 90 процената подривачког рада. Управо овај принцип рада ЦИА-е масонске и мондијалистичке организације су користиле против Русије. Познато наступање А. Далеса у Савету за међународне односе са монструозним програмом подривачког рада против Русије и развраћивање њене омладине у потпуности је легално у оквиру ових принципа. Од 1999 године за рад ЦИА-е, према оцени експерта, око 9 милијарди долара, тј. скоро једна трећина потрошена је на подривачке операције у Русији и у бившим републикама СССР. Део ових средстава преко подметнутих организација усмерава се на подршку бандитским формацијама у Чеченији и другим регионима Кавказа и Средње Азије. Америчке специјалне службе у многим случајевима сматрају масоне за сигуран ослонац у свом тајном раду. По линији братске везе реализује се усклађивање односа са потерним лицима. Поред осталих једнаких услова приликом избора агената предност се даје слободним зидарима и члановима њихових породица. Масонске ложе служе не само као кадровске резерве, него и као својеврсна гаранција поузданости сарадника. У земљама источне Евопе, посебно у Пољској и Чешкој, испричао ми је Р. организација масонских ложа служила је као прва етара оснивања обавештајне мреже ЦИА-е. Масони - сарадници ове организације - организују ложе, пажљиво прате своју нову браћу, постепено их увлачећи у свој подривачки рад.

- Одломак из истоименог текста Олега А. Платонова

Текст преузет из часописа: ''НАША БОРБА'', бр. 1/2013. Више информација о првом броју нашег званичног идеолошког часописа ''НАША БОРБА'' можете погледати ОВДЕ.

ПОЗИВ СРПСКОМ НАРОДУ ДА БУДЕ ПЛЕМЕНИТ И РОДОЉУБИВ - Милан Недић

Браћо Срби и сестре Српкиње..

Ја сам већ више пута говорио да ви морате бити и Срби и људи. Морате имати и душе и срца, морате саосећати са бедом и невољама своје браће и данашњим, по српски народ, тако тешким данима. Говорио сам вам, али се бојим да мој глас није пробио кору саможивости која се нахватала око срца многих између вас. Зато вас питам: Јесте ли извршили своју свету српску дужност према браћи својој избеглицама, породицама заробљеника, према Србима који су остали без хлеба, без огњишта, без крова над главом, према толиким ратним сирочићима?

Многи од вас ћуте. Ништа нисте учинили. Јад, беда и очај ваше тврдо срце нису дирнули. Зар вас није страх од Бога? Зар вас ваша савест нимало не мучи? Стрешћете се, ваљда, од ужаса када вам кажем да су због вашег нехата и због ваше неосетљивости данас у питању животи много хиљада избегличке деце. У питању је да ли ће остати живи или ће их нестати. Многи између вас Срби, оџаковићи, ни прстом нисте мрднули да судбину ових јадних малишана олакшате, да им животе спасете. Доста са фанфарама и парадама стотина којекаквих хуманих друштава, која су само форма без садржине!

Зар Немци имају више самилости и сажаљења за њих, децу својих противника него ви, Срби, од којих многи и многи леже на парама и не знају шта ће са њима. Хоћете ли те своје прљаве новце у гроб да понесете? Гледајући све ово одлучио сам се данас да вам говорим о племенитости и родољубљу. Ах, када би само ове моје речи могле да размешкају ваша камена срца. Хоћу да вам предочим: прво, да ове особине, Богом дане сваком правом човеку, негујемо и развијамо што више, друго, да вас потсетим да у међународним сукобима великих и силних, мале државе и слаби народи могу истрајати и себе одржати само тако ако буду живели и радили саосећајући за ближњега свога и за род свој. У свом провиђењу Бог је обдарио човека најлепшом способношћу, која је уједно и највећа: да чини добра дела - да буде племенит. Колико ће човек бити племенит, то зависи у првом реду од тога, колико је успео он да изађе из самољубља, као саможивог нагона за своју личност и колико је успео да уђе у родољубље, у друштвени нагон за одржање свега рода свога. Тешка садашњица нас учи да је такво осећање данас нама Србима потребније него икад, да би сачували и ојачали свој толико искушани српски род.

Племенитост и родољубље карактерне су црте нашега народа које је он испољио још у прапочетцима своје историје. По историском тврђењу наши стари располагали су овим врлинама још онда када су се из старе своје постојбине досељавали у земље Балканског полуострва. У преднемањићској српској држави кнезови и велики жупани управљали су и владали народом који је знао само за две врсте радиности: за земљорадњу и сточарство, али је зато био пун врлина од којих су: храброст дружељубље и родољубље испуњавали срце и душу сваког Србина онога доба. Те особине српског народа прелазиле су с једног поколења на друго и јачале су се уколико је више времена промицало у нашем народном животу.

У старој својој средњевековној Србији Срби су ратове добијали и губили, изгубили су најзад пред орканском навалом и своју државу, али никада нису изгубили обележје своје племенитости и родољубља. Чак и то доба је дало у свима областима где је Србин живео и велике ктиторе велике приложнике и ватрене родољубе и љуте мегданције.

По својој храбрости Краљевић Марко имао је срце лавовско, али је по својој племенитости имао и велику хришћанску душу. Делио је мегдане и тукао се за свој српски род, својим стричевима је судио по правди Бога истинога, отварао је затворене царске друмове, укидао свадбарину, удавао сироте девојке, штитио слабе и невољне. Народна песма опева Краљевића Марка не само као великог јунака већ још више као племенитог родољуба.

Нашу стару рашку господу српски народ није запамтио само по њиховом достојанству, по њиховим победама и освојеним крајевима. Још много више их је запамтио по њиховој племенитости и по њиховом родољубљу. Пуни су наше народно предање и историја примера како су прваци народни и његово свештенство давали све своје имање да би што више српскога робља откупили. Да ли сте заборавили на пример племенитости Кнеза Иве од Семберије? Српски народ имајући стално пред очима племенита дела својих вођа и свега свештенства дубоко је урезао себи у душу сазнање да у саможивости и грамзивости за благом овога света неће моћи сачувати ни себе ни своје име.

Давно је још један забринути родољуб изрекао да су: грамзивост и недостатак узајамне братске љубави две најтеже друштвене болести у држави. Јавно је позивао народ да болестан своју отаџбину лечи и спасава што пре, наглашујући ово: љубав према ближњем огледа се у прихватању, у помагању свога брата, свога суседа. Затим је додао: та љубав је лепша и шира када обухвати све суграђане све мештане једнога места, али је још шира и лепша када се простре на сву браћу која сачињавају друштвену и државну заједницу, тако да у тој заједници све без разлике подносе заједнички и добро и зло. Отачастољубац говорио је тада онако, како и ми данас морамо да речемо. Морамо јер се болест самољубља и грамзивости појавила код нас јаче него икада.

На вама, браћо Срби и сестре Српкиње, стоји данас да ишчупате из своје средине и из себе самих те срамне болести и да својим животом, својим делима, својим примером покажете да сте: достојни потомци својих великих предака и истински синови Мајке Србије. Не дајте да вам душу изгризе црв саможивости и срце окамени грамзивост те да нас српски песник прикаже будућим поколењима, као нараштај који је уз државу проћердао и најлепше, вековне особине свога народа. Ето, говорио сам вам отворено и искрено. Чујте ме и послушајте ме, јер ви морате и убудуће бити и Срби и људи! Послушајте ме јер ћете само тако остати достојни потомци својих славних предака!

МИЛАН НЕДИЋ
16. јула 1942.

Текст преузет из часописа: ''НАША БОРБА'', бр. 1/2013. Више информација о првом броју нашег званичног идеолошког часописа ''НАША БОРБА'' можете погледати ОВДЕ.

10. јул 2013.

НИКОЛА ТЕСЛА - СРБИН И ПРЕКО МОРА

Наведени дијалог се водио између Тесле и портира хотела „De la Societee & Encouragement“ у Паризу, 19. фебруара 1892. године, где је одржао предавање заједничком скупу Француског друштва за физику и Међународног француског друштва електричара. Претходно је одржао предавање у Удружењу електроинжењера Велике Британије у Лондону 3. фебруара и поновио исто предавање члановима Краљевског института Велике Британије 4. фебруара 1892. На фин, културан начин Никола Тесла, један од највећих светских умова свих времена, је јасно ставио до знања ко је и шта је.

Клањам се, Екселенцијо!
- Моја је титула виша – упозори га Тесла
- Височанство? – промуца портир
- Још виша – каже Тесла
- Величанство? – једва изговори портир
- Још више – каже хладнокрвно Тесла
Ту већ портир занеми, јер веће титуле није знао
- Ја сам Србин – растумачи мирно и достојанствено Тесла.

Осим по изванредним достигнућима у области науке, овај велики српски родољуб и православац, познат је и по мудрим изјавама:

„Ја сам срећан што сам Србин, и тијем именом поносићу се до вијека. Колијевка мојијех дједова, краљевина Србија, пријестоница Србинова позива ме – то је одликовање за мене велико и ништа ми на свијету, у животу моме, неће бити драже од овог одликовања.“ (Овим речима, пренеле су српске новине у мају 1892. године, одговорио је велики научник Никола Тесла на молбу српске делегације да на својем путовању Европом посети и Београд)

„Ако будем имао среће да остварим барем неке од својих идеја, то ће бити доброчинство за цело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та да je то дело једног Србина.“ (Никола Тесла у време посете Београду 1892. године).

„Ja сам, као што видите и чујете, остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу српства у свету.“ (Никола Тесла, 2. јуна 1892. године у говору студентима Велике школе у Београду)

„Поносан сам што сам потекао из земљорадничког витешког народа, који je y непрестаној љутој борби за своје идеале и европску културу задужио Европу и свуда заслужио част и поштовање читавог света, нарочито велике Америке.“ (Никола Тесла 1936. године у отпоздраву Удружењу југословенских инжењера и архитеката, које му je упутило честитке поводом 80. рођендана)

08. јул 2013.

ЈУРИШНИК РЕВОЛУЦИЈЕ

Кроз маглу и смог, и мирис непријатељског леша, са заставом јури војник револуције.

Чизме су му умазане непријатељском крвљу, док севају громови муниције под његовим ногама, он и даље јури, не посустаје. У подсвести се сећа свога дома, своје сестре и мајке што се на растанку помолише за њега, спремише му топлу погачу и домаћу храну, сестра га помилује и изљуби, док деца трчећи за њим да испрате нашег војника, и мајка, пустише сузу која паде на тло наше земље натопљене крвљу наших отаца и дедова. Сети се јуришник топлог дома, зелене траве свог дома и својих планина, реке своје, прве љубави, радости и кајања. Сећа се извора на ком је као пастир Србије пио воду, старе кафане и пријатеља, где је рујно вино пио до зоре уз музику наших старих песама. Он је одрастао овде, Србија мати га је прехранила, човеком направила и подарила му живот.

Док се присећа, све је ближе непријатељском рову, рањен је, али не клечи, наставља даље са заставом у руци, држи је чврсто и не посустаје. Већ види пале другове са којима је одрастао, у клупи седео, растао и о њима се бринуо. Сећа се пријатеља са којим је до зоре пио, са којима се тукао и волео, са којима је судбину делио.

Падају пријатељи од непријатељског зрна све више, Србија се храни крвљи својих синова. Помисли он, одлазе прецима, чекају их, док крвав запиње од тела своје браће. Гранате одјекују уздрмавајући тло под његовим ногама, окрену се на секунду и виде једног од својих другова, умире од бола, остаде без руке и ноге, такве мучке гласове испушта да само што му не пукну жиле на врату и лицу, скида капу и пада. Када виде то, јуришник тек не посустаје, још једном се сети свога места, и тешко му паде, али и даље иде јуришник, све теже, јер тешке српске ране кидају га целог. Јуришникова застава се и даље виори, на пола расцепана од непријатељске муниције, али и даље је на штапу, и даље се њене боје жарко виде, и даље непријатељ стрепи.

Црне вране окружише бојно поље, и зачу јуришник песму своје мајке, виде лице своје сестре, и сузу своје вољене, и пред маглом смога бојних отрова виде извор и своју гору, те још јаче удари на непријатеља, расним поносом беле Србије, те га стрефи душманско зрно међу груди јуначке. Држи јуришник заставу и на земљи, још се виори, капци му већ постадоше тешки, тек тад песму чује, зачу гласове који га зову, и тада се јуришникова душа сједини са старим прецима који га примише у свој дом.

Не зна му се тачно име, јуришник само беше. Али положи свој живот, за тебе.

Текст преузет из часописа: ''НАША БОРБА'', бр. 1/2013. Више информација о првом броју нашег званичног идеолошког часописа ''НАША БОРБА'' можете погледати ОВДЕ.

У ДЕМОНСТРАЦИЈАМА ПРОТИВ ЦИГАНСКОГ ТЕРОРА УХАПШЕНО 100 ЧЕШКИХ ПАТРИОТА


У сукобу са полицијом ухапшено је 100 чешких националиста који су протестовали због циганског напада на један чешки млади брачни пар, као и на једног шеснаестогодишњег дечака.

Нападнути шеснаестогодишњи дечак

„У болници у Ческим Будејовицама лекари су збринули осморо људи, шест чешких, национално свесних патриота, као и двојицу полицајаца. Једна особа је због потреса мозга морала да остане у болници”, казала је Ивана Керлесова, портпарол болнице у том граду на југу Чешке.

Ово је већ други протест чешких патриота против циганског терора, који траје већ дуже време. У центру Ческих Будејовица окупило се у суботу предвече око 400 људи а локалним националистима дошли су у помоћ на демонстрације и активисти разних патриотских покрета из других крајева Чешке, ове нама братске земље. Чешки националисти су за време трајања протеста узвикивали „Чешка Чесима”, захтевајући тако своју земљу за себе, и поставање чешких интереса на прво место.


Полиција је затворила пролаз ка ромској четврти, те на тај начин стала у заштиту учесталих циганских напада, те није ни чудо што је дошло до физичког окршаја између чешких националиста и слуга ционистичког режима.




07. јул 2013.

СМРТ КОМУНИ, СЛАВА ХЕРОЈИМА!


На данашњи дан пре 72 године комунистички терориста и одрод од српства - Жикица Јовановић Шпанац, мучки је убио двојицу српских жандарма, Богдана Лончара и Миленка Браковића, који су управо избегли усташки покољ са оне стране Дрине.

Смрт комуни, слава херојима!

04. јул 2013.

АКТИВИСТИ НОРДИЈСКЕ ОМЛАДИНЕ СКИДАЈУ ЗАСТАВУ ''КОСОВА''


Ова фотографија је снимљена испред ''амбасаде Косова'', у Стокхолму 28. јуна. Активисти шведске патриотске организације Nordisk Ungdom (Нордијска омладина), покушали су на Видовдан, 28. јуна, да замене заставу ''Косова'' са ''амбасаде Косова'' у Стокхолму, и замене је српском заставом. Тројица активиста су ухапшени, одмах након што је фотографија начињена, те због овог учињеног дела, сада чекају суђење. Из Нордијске омладине поручују, да ће увек стајати уз сву браћу широм Европе, и да ће Косово једног дана бити српско, а Европа припасти Европљанима. Интернет страницу Нордијске омладине, можете посетити на следећој адреси:



Greetings from Serbia, our European brothers!

01. јул 2013.

ЋАСКАЊЕ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Ћаскање са пријатељима у опуштеној атмосфери, премијер Србије у друштву са "премијером Косова" и вођом терористичке ОВК Хашимом Тачијем, у Загребу 30. јун 2013.


''Мој добри роде, сви су рђави,
Вапај твој не чује што тугује!
Издајник и сад још у тврђави,
С убицом жртва сада другује..."