23. август 2013.

ХЛЕБ НАРОДУ, ОТПОР СИСТЕМУ!


СОЦИЈАЛНА БАЗА НАШЕГ НАЦИОНАЛИЗМА - Милош Црњански

Годинама у дневној штампи, ми смо износили национално добро из свих наших крајева. Словеначку планину, цркву на Крку, босанског гуслара, хвалили смо истом наивношћу којом смо веровали да је све добро.

Тек кад смо упознали оне који се свакој несрећи ове државе, свим недаћама, злурадо, прикривено смеју, тек кад смо упознали индиферентне којима је нација шеста брига и којима је свуд добро, ми смо дошли до уверења да не ваља што и у нас није било епохе националног терора.

Логично је било, и добро, да смо се вратили слутњи да је основа наше садашњице била српство, његове традиције и да смо почели и после рата да величамо Србију и србијанску војску. Примити њу, у срцу, био је корак ка једном новом национализму. Били смо против лажног пацифизма.

Да је „пацифистичка“ нада и декламација површна и данас пуна обмана и самообмана, то најпосле, увиђају већ и слепи.

Да нашем народу заиста није потребно солити памет о страхотама рата и благодетима мира, то не види само онај који нема стила. На другу адресу треба упутити племените посланице наших пацифиста.

Ми смо били против њих не зато што им је мрска пушка, него зато што им је мрска славом увенчана српска војска, што под својом маском они нису гађали авет рата, него Србију, као основу свега, значај војске у стварању садашњости, значај Српства.

Оптужбе да је Српство изазивач рата, карикатура Добруџе, фама о догађајима у Солуну и Албанији, о „помоћи“ српској војсци итд. То су биле, за време рата, пароле наших најгорих непријатеља. После рата, занимљиво, наших пацифиста.

Ако је ишта карактеристично аустријанчину то је био мирис касарне, па откуда онда, после рата, онолики антимилитаризам са оних страна? Ствар је јасна.

Нашим новим иступом за идеје национализма, (они вичу „фашизма“, „хитлеризма“ итд.) ствар се понавља.

Логичан је наш повратак Српству, али само као основи новог рада. Нити смо при томе очарани милитаризмом, нити заслепљени бљеском српског шовинизма, којег на жалост и нема.

Ми мислимо, са националистичког гледишта, да је у нас раса давно дата, али да је била изражена тотално само у борби Српства. Не само ратничкој него и идејној и друштвеној. Тек ваљда неће нов национализам да се ослања на сепаратисте, или да му срж буде прошлост неких шуша?

Милитаризам је застарео, и као одбрана народа, место њега потребна је активност народног тоталитета. И ако војник, у нашим очима, ни мало на заостаје иза пекара, интелектуалца, или учитеља, или професора, доброг војника могуће је створити и без расног идеала и без националиста. Види: страначку легију и историју најамника.

Оно што нама треба, по нашем мишљењу, није симплицистички милитаризам, далеко од тога, него дух ратнички нашег народа, тотална раса, њени појмови за сва питања живота, њене традиције против снобизма, њена снага, немилосрдност душа.

По нашем мишљењу, више него у ма ком другом народу, те основе погодне су да се на њима изгради политичка идеологија од свих досадашњих у нас, јача.

Далеко смо ми од водњикавог либерализма и појма „патриота“. Никоме ми не дајемо лекције из патриотизма.

Патриот, то је илузија бившег времена, добротворна и сентиментална, неодређена форма и не расна. Патриот је улога која се да најлакше глумити и улога која лако свршава у улози „увређеног патриота“ код нас уштве над уштвама.

Нама треба једна много чвршћа и сталнија појава националиста. Проблем још није у програму партијском, јер програми не падају с неба, него скупљању и окупљану таквих људи свих нијанса. Консекветност националиста није у истицању момента рата, далеко од тог, него у фанатизму националистичког гледишта и борбе која траје целога живота.

Патриотизам, оног моменталног облика то је политичка црта деполитизованог живота великих целина, дугих традиција, јаких култура (Француска, Енглеска и сличне земље), тамо где је, међутим, класна борба, јавља се потреба класног борца, а где је као у нас питање прикривеног непријатеља, националисте свих нијанса који ће се борити око сто питања и на сто начина.

Без тог издржљивог, јакобинског национализма у сто вида, ни целину нашу замислити, ни племена стопити, ни сепаратисте сломити, ни културни ниво подићи неће се моћи. Без једне националистичке епохе у нашој политици, неумитне, самртно озбиљне, наша питања неће се решити. Никада.

Такво схватање блиско је нашим масама. Буде ли се нашао човек да га изрази, народ ће поћи за њим као бујица.

Где год је била аустријска војна крајина и Турска (а то је скоро цела наша територија) народ наш је истих потреба, истог фолклора, истих обичаја, исте психе и скоро исте економске структуре. На тој територији се може спокојно дизати идеја националистичког императива.

Не, заиста, ми не дајемо лекције 80% становништву шта је раса, патриотизам, али оном 20% ко зна?

У железничком саобраћају на пример, до малог човека, постоји једна велика строгост и парола одговорности. Зашто се, у име нације, не би пренела на све сталеже интелигенције која је распуштена?

Заиста, у име сељачких наших крајева, архаичних, и ситних печалбара само луд може мислити да се игра националистичког театра, али борба против корупције, увођење реда, потребе социјалне малог човека и села могу се добити само путем националног суда.

У тим означеним крајевима нашим, куца наше срце, ту је извор њен и душа, тај свет не може раставити ништа, ни црква.

Далеко од тога да обожавамо националне фанфароне, ми истичемо само да нова нација још није готова, да сем непријатеља споља, у нама гризе још црв емигрантских клика, туђинских „културних“ идеала, страног капитала у извесним крајевима, васкрслих аустријанчина, снобова анационалиста и сепаратиста. Рат против срца нашег народа још се наставља. А горчина је у томе што србијански национализам, велики у рату, против подмуклог, унутарњег непријатеља, нема искуства.

Па ипак, ми мислимо да ће наш националистички свет победити, јер му је социјална база.

Народна одбрана, Соколство и толика друга друштва, пре рата, нарочито српска, створила су тип националног, ситног комбатанта, Његов патриотски тип је застарео, али време људе мења. Борбен тип, нова националистичка омладина и наш мали човек који већ увиђа, и без звучних парола, припремају се већ.

Треба само једна обнова везе са селима, па и економска, иста као што је био рад Привредника, треба само још година две прибирања рада као чета Милића и наш национализам појавиће се понова као бујица.

У нас, где се странци чуде толиком броју чак и богаташа буржуја који су имања дали за националне идеале, зар је могуће да база тог национализма, као што је и била, не буде социјална?

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ


20. август 2013.

КРАЉ ПЕТАР I НА ФРОНТУ


Цер да чује твој, Цер нек види бој
А река Дрина славу храброст
И јуначку руку оца, сина.

10. август 2013.

УКИДАЊЕ ПОЛИТИЧКИХ ПАРТИЈА - José Antonio Primo de Rivera

Како држава никада не може бити партија, треба укинути све политичке партије. Политичке партије настају као резултат једне лажне политичке организације: парламентарног режима.
У парламенту неколицина господе тврди да представља своје гласаче. Али већина гласача нема ничег заједничког са изабранима: нити припадају истим породицама, нити су из истих општина, нити су из истог еснафа. Некакве цедуљице које се сваке две или три године убацују у гласачке кутије представљају једину везу између народа и оних који тврде да су њихови представници. Да би та изборна машина функционисала потребно је сваке две или три године грозничаво уздрмати животе људи. Кандидати урлају, псују, обећавају немогуће ствари.

Странке се међусобно размећу, жестоко нападају, убијају. Тих дана се призивају најжешће мржње. Рађа се зло које ће можда заувек остати, чинећи немогућим животе неких народа.
А колико је победничким кандидатима стало до народа? Они одлазе у престоницу да бриљирају, да се појављују у новинама и да арче време на расправе о замршеним темама које нико не разуме. Зашто би народима били потребни такви политички посредници? Зашто би човек, да би могао учествовати у животу своје политичке нације, морао постати члан неке странке или гласати за кандидате било које политичке партије? 

Сви се рађамо у некој ПОРОДИЦИ. СВИ живимо У некој ОПШТИНИ. Сви имамо неку СЛУЖБУ или ПРОФЕСИЈУ. Али нико се по природи не рађа нити живи у некој политичкој партији. Партија је нешто ВЕШТАЧКО што нас силом спаја са људима из других општина и других професија са којима немамо ничег заједничког, а раздваја од наших суседа и наших сарадника са посла, тј. од оних са којима заиста делимо живот. Веродостојна држава, попут оне коју прижељкује Шпанска фаланга, неће бити утемељена на лажи политичких партија нити на парламенту који су оне породиле. Биће утемељена на аутентичним животним реалностима:   

- Породици.
- Општини.
- Еснафу или синдикату.

Тако ће нова држава морати да успостави интегритет породице као друштвене јединице; аутономију општине као територијалне јединице; и синдикат, еснаф, корпорације као аутентичну основну целокупне државне органзације.

JOSÉ ANTONIO PRIMO DE RIVERA
29. октобар 1933.

02. август 2013.

ПРОПИСИ ВОЂЕ - Louis Beam

1. Најважније начело вође је да води кроз лични пример. Ако је то могуће, вођа би требало да је већ урадио оно што ће од својих следбеника тражити да ураде.

2. Најбоље вође углавном долазе из “наших редова”. Они воде људе својим личним примером и искуством.

3. Неопходно начело је то да вођа апсолутно верује у оно за шта се бори. Преданост вође се преноси на његове следбенике.

4. Вођа не сме да посматра, већ да учествује са својим људима и истраје. Вођство се не састоји од заповедања, већ од предвођења.

5. Човек који није сам спреман да уради оно што тражи од других је заповедник а не вођа.

6. Добар вођа није теоретичар. Његови успеси се мере достигнућима, а не теоријама. Добре идеје су оне које су делотворне, све остале су за мислиоце.

7. Вође не добијају поштовање, они га заслужују. Ако вођу не поштују људи из наших редова, онда мора да погледа дубље у себе и да пронађе одговор.

8. Човек који после озбиљног размишљања и разматрања сматра себе вођом, обично то није, јер би он већ увелико предводио, а не само размишљао о томе.

9. Постоје људи који су “рођене вође”, као и они који то постану. Први поседују урођену способност и таленат од почетка, други то постану кроз учење и искуство.

10. Вођа није изолован, он разуме своје људе и оно што их мотивише. Он даје похвале и признања људима који су успешни, брине се и помаже онима који не успеју. Људима из наших редова увек пружа другу шансу да се докажу. Ниједан човек који је дао све од себе не треба бити оштро осуђиван због једног инцидента који је можда био последица неког преокрета живота.

11. Најтежи задатак за способног вођу је да буде ауторитет. Ако је ауторитет, где год је то могуће, онда је то оно што га чини супериорнијим у односу на друге вође које то нису.

12. Добар вођа увек гледа да има своју замену.

Louis Beam

HORYTNICA - MAŁY POWSTANIEC


Gdzie teraz jesteście dzieci kochane?
Co wami kieruje, czy jest to odwaga?
A może to tylko dziecinna zabawa -
z patykiem w ręku na wroga iść.
Nie dane wam było młodością się cieszyć,
z dzieciństwa swojego korzystać beztrosko.
Piękno tych dni zmieniło się w piekło
a potem już tylko nastała ciemność,

Umieraliście tak młodo,
ulicami płynie wasza krew.
To stolica płonie w smutku,
śmierć zabiera wszystkie dzieci jej.

Oddajcie im młodośc, którą zabraliście,
oddajcie im wolność, którą zhańbiliście,
oddajcie im sny, w spokojnych ich domach,
oddajcie rodziców, oddajcie znajomych.
Daliście im starość, zabraliście młodość,
daliście niewolę, zhańbiliście wolność,
daliście domy doszczętnie zniszczone,
zabitych rodziców, zabitych znajomych.

Choć te małe oczy łzami się zalały
spoglądając na tych, co padają za nic.
W głowach ich dziecinnych dominował rozkaz:
do przodu uderzać, nie cofać, pozostać!
W swoich małych rękach, ogromny karabin,
a w kieszeni granat, w drugiej list do mamy.

Pałacyk Michla, Żytnia, Wola,
bronią jej chłopcy od Parasola,
choć na Tygrysy mają Visy,
to Warszawiacy, fajni urwisy są.

Choć tak bardzo chciałeś, listu nie napiszesz.
Poszarpane myśli w twojej głowie.
Nic już nie pamiętasz, walczysz o swe życie
W śmierdzącym kanale, pośród wrogów stu.

Śpijcie słodko me aniołki,
kule wroga już nie groźne wam.
Teraz już was nie dostaną
wrogie szpony okupanta łap.

МАЈКА - Младен Митровић


Кад ће престати рат, мајка се моја брине,
у крвав бој кад кренем, каже ми: чувај се мили сине!

Погледом дуго ме прати и брише сузе своје,
јунаци српски, мајко, никог се на свијету не боје.

Ноћима не спава она, плаши се ружног сна,
дрхти од страха и бола када се пуца.

Моли се драгом Богу, жели ми пуно среће,
јер зна, једини син у жесток бој креће.

Тужна је мајка моја док другови моји гину,
жељела срећу је њима као што жели своме сину!

Ал судба пуста и зла другове моје прати, 
у бој они кад крену, нико се од њих не врати.

Мајка ми увијек каже: помени сине Бога,
јер ако изгуби мене, нема више никога!

Пјесма из збирке пјесама "Српски борци 1991.-1995." Младена Митровића. Издавач:"Глас комуна" Добој, Добој 2011. године.