09. децембар 2014.

ДРАГОШ КАЛАЈИЋ: ОСЕЋАМ СЕ ПОНОСНИМ ШТО ПРИПАДАМ СРПСКОМ НАРОДУ!


Уместо „пролетерског интернационализма” сад се намеће принудни модел „мултикултурног друштва”, односно усамљене гомиле без икакве веродостојне културе. Поново се уводи „деликт мишљења” који бива проказан на основу критеријума „политичке коректности”, што је управо Лењинова синтагма. Исте су и етикете за жигосање политички неподобних: од „фашизма”, „реакције” и „национализма” до „популизма” и „ревизионизма”. И мондијалисти, попут марксиста, забрањују сваки поглед у прошлост, односно у трезоре наслеђа врлина и вредности, како би се тако искорењен човек подавао, без икаквог отпора, сваком условљавању.

Марксисти су својатали „историју”, проказујући противнике као некакве безумнике који се опиру „историјским процесима”, док мондијалисти својатају „свет”, тврдећи за противнике да су „против света”. За разлику од марксиста, којима је „крај историје” био коначни циљ, идеолози мондијализма се убише доказујући како је тај „крај историје” дошао силом коначне победе англоамеричког, либералног капитализма те да је сваки отпор узалудан и бесмислен. Попут својих изравних предака, нихилистичких марксиста, и мондијалисти прете „чисткама”, односно „пургама”, али то сада означавају изразом узетим из латинског језика Инквизиције: „лустрација”.

И преварантска злоупотреба језика чини део те нихилистичке, антиевропске стратегије. Када непријатељ каже „људска права” или „отворено друштво” — он таквим синтагмама заправо означава противљудска права те рушење свих одбрана друштва од унутрашњих и спољних претњи. Када се залаже за „транспарентност” — мисли заправо на работе под окриљем тоталног мрака. Када проповеда „либерализацију рада”, непријатељ не мисли на ослобађање рада и стваралаштва, како то лаковерна већина схвата, већ на систем у коме господари имају сваку слободу а радници никаква права.

Није случајно да су данас и овде најгорљивији поборници мондијализма или глобализације управо деца Брозове номенклатуре, која се с осветничким жаром окомљују на све српско јер су уверени да их је српска борба за опстанак и слободу лишила очекиваних привилегија. Они жуде да, као и њихови очеви, паразитски или готовански живе на грбачи српског народа, не знајући ништа друго до да као самозване судије деле свет на зле „фашисте” и добре „антифашисте”. Они сами, ноћу, исписују антисемитске графите по зидовима „невладиних организација” како би оптужили Србе и тражили додатну финансијску помоћ од америчких централа, што им их ускраћују или утањују, јер су „обавили посао”.

Иначе, ја не делим гнушање које Срби осећају пред деловањем таквих изрода у служби непријатељских „невладиних организација”. Напротив, кад их којим случајем видим и чујем, ја се у срцу веселим те се осећам поносним што припадам српском народу јер јасно опажам да је у њему непријатељ успео да поткупи само моралне наказе и интелектуалне ништарије. Све што нови колаборационисти чине је контрапродуктивно са становишта стратегије којој служе. Они посредно али јасно, доиста сасвим транспарентно, осведочавају нискост непријатеља и одговарајућих циљева. Да се којом несрећом зовем Џорџ и презивам Сорош — ја им не бих дао ни пребијеног долара.
Драгош Калајић (2002.)

05. децембар 2014.

ДРАГАН СИМОВИЋ: ПРАВДА ЗА СРБЕ


Поводом хапшења Весне Веизовић и Филипа Гајића.


Не сме да се хапси нико ко пише и говори Истину!
Сваки освешћен, образован, самосвојан и самобитан човек, мора да се бори за
сваког освешћеног, образованог, самосвојног и самобитног човека који казује и
пише Истину. То је наша света и праискона дужност. Света дужност јесте да се
бориш за сваког ближњег свог који страда на Правди Бога. Срби су најугроженији
народ, свуда у свету, па и у самој Србији. Може се рећи, да су Срби
најобесправљенији и најпониженији народ свуда у свету, па и у самој Србији.
Србија је мајка за све туђинце, дошљаке, усељенике и азиланте (мајка је чак и
за оне који презиру и мрзе Србију), само је маћеха за словесне, самобитне и
освешћене Србе. Сви освешћени и самосвесни Срби морају да се удружују, те да се
сви као један боре за права Срба, јер без те заједничке борбе, ниједан Србин у
Србији неће бити слободан. Још и ово је важно да освестимо: напад на једног
освешћеног Србина, јесте напад на све освешћене Србе! Стога нам је света
дужност, да истински и неустрашиво бранимо једни друге, јер нам без Србске
Слоге нема живота ни у самој Србији.